Porodica

Naslov originala: Un conte de Noel
Scenario: Arnaud Desplechin, Emmanuel Bourdieu
Uloge: Catherine Deneuve, Jean-Paul Roussillon, Anne Consigny, Mathieu Amalric, Chiara Mastroianni
Žanr: drama
Trajanje: 150 min.
Proizvodnja: Francuska, 2008.

Ako niste ljubitelj ili poznavalac francuskog filma, Desplechinova Božićna priča neće vas ubediti da to postanete. Film je dug, glomazan i potpuno suprotan američkom filmskom mainstreamu. Liči na mešavinu Almodovarovog uobičajenog pripovedanja o pervertiranim odnosima u porodici i teškim sudbinskim događajima u njoj, i tretmana porodice intelektualnih ali likovima blagonaklonih Amerikanaca kakav je npr. Blake Edwards (That’s life!).

Međutim, Desplechinov film nema Almodovarovu harizmatičnu pomerenost i toplinu, a nema ni Edwardsov smisao za promenu, simetriju i hepiend. E, a upravo to ga čini onim što jeste, te ko može i voli – nek’ izvoli.

Priča se odvija tokom božićnih praznika i oko njih, kad troje dece i jedan rođak, sa svojim partnerima ili bez njih i sa decom ili bez nje posećuju ostareli roditeljski par. Majku glumi jedna od nekada najlepših žena na svetu i jedna od značajnijih francuskih glumica Catherine Deneuve, a oca fenomenalni Jean-Paul Roussillon, koji je za ovu ulogu dobio Cesara.

Majka ima simptomatično ime Junona (kod starih Rimljana vrhovno žensko božanstvo, Jupiterova žena, pandan starogrčkoj Heri – ona od koje potiče mnogo njih, ali i mnogo nevolja), a ime oca je Abel (u domaćoj trankripciji Avelj), tj. jedan od starozavetnih mučenika, onaj koji je bio draži Jahveu, te ga je iz ljubomore ubio rođeni brat Kain).

Iz ovako postavljenog braka Jevrejina i paganke, da li zbog simbolične starosti majčine „istorijske krvi“ ili pukim slučajem (što je, opet, ime za Boga, kad ne putuje pod svojim imenom), u njihovoj porodici pojavljuju se fizičke i mentalne anomalije koje unesrećuju potomke na različite načine.

Scenario za film napisali su reditelj Desplechin i Emmanuel Bourdieu, čovek koji je pre nego što se posvetio pozorištu i filmu završio filozofiju. Uz to, Bourdieu je sin znamenitog oca, jednog od najznačajnijih sociologa 20. veka Pierrea Bourdieua. Bourdieu otac bio je jedan od najvećih, pravovremenih boraca protiv neoliberalizma – ovog istog neoliberalizma koji je pukao u obliku nove velike svetske krize.

Sin Bourdieu donekle nastavlja očevom trasom objašnjavajući kako ljudi nisu isto što i bogovi i kako ne mogu u potpunosti uzimati sudbinu u svoje ruke. Junona može da bude hirovita, a njena deca ne mogu jer metafizičke kazne udaraju i nju, mitsku majku i biološku alfa-ženku, a kamoli da neće njenje potomke, smrtnike manjeg volumena.

Ono što je filozofski zanimljivo u Božićnoj priči jeste tragična nepromenjivost Desplechinovih batrgajućih karaktera. To isto, u dramatrurškom smislu, nažalost, vrlo je nezanimljivo, uz dužno poštovanje rediteljevog nadahnutog truda u iscepkanom kontinuitetu priče, odličnu glumu i sjajnu fotografiju Erica Gautiera.