Mr. Lucky

Chris Isaak se vratio u televizijske vode. U pitanju je šaljiva pričaonica sa dosta muziciranja. Kao deo šireg marketinškog ubeđivanja, Isaak je snimio i novi, čisto autorski album, prvi nakon sedam godina predaha i povremenih tezgarenja u više medija.

I ovog puta je na meniju poznat repertoar: orbisonovski falseto, melodični, gitarski pop sa upadljivom country glazurom, malo swinga sa izvorištem u Las Vegasu i njegovim mjuziklima, nešto rockabilly prangijanja, parče ili dva umerenog bluesa, sloj surf-rocka, sve uz dodatak zauzdane melanholije. I, kao i uvek, potoci suza. Iz različitih razloga.

I dok se u nemuzičkom delu karijere u više navrata pokazao spremnim za istraživanje novih teritorija (vlastiti sitkom, saradnje sa Lynchom, Watersom, Demmeom...), po pitanju muzičke orijentacije Isaak već četvrt veka potvrđuje vernost starinskom zvuku. Nesporno je da je u pitanju kompetentan muzičar čiji je revizionizam od promišljenije sorte, ali pitanje je koliko savremena popularna muzika, iako već davno rastočenih granica, može biti pogodan okvir za taj zvuk?

Na svu sreću, Mr. Lucky nije nategnuti izgovor i puka zvučna pokrivalica za televizijsku pričaonicu u povoju. Iako ni za stopu ne odstupa od zacrtane putanje, Chris Isaak u nekoliko mahova na ovom izdanju isporučuje kvalitetan i pametan pop zvuk koji celokupnoj povratničkoj avanturi obezbeđuje i smisao i valjan razlog postojanja.

Uostalom, format singla kao dominantnog vida prezentacije muzike bio je i izbor i preferenca njegovih uzora – Roya Orbisona, Hanka Williamsa, Beach Boysa i drugih. Snaga i ubedljivost tih pojedinačnih pesama nadjačavaju nelagodu koju Isaak očito oseća prema albumu kao okviru koji nekako treba ispuniti. Džuboks, i to neki nalickaniji, bi, nema sumnje, bio najprimerenije stanište za najuspelije momente ovog ostvarenja.

Neizostavne suze su, čini se, i polazište i ishodište većine pesama sa ove ploče. Isaak brizne u plač već u prvoj strofi prve pesme Cheater’s Town, gde plače iz pozicije prezrenog i prevaziđenog ljubavnika, da bi već u narednoj (u kojoj je nadahnuće po ko zna koji put u ovoj muzičkoj sezoni pronađeno u tradicionalnom U2 milozvučju) We Let Her Done suze ronio kao preljubnik, sada svestan svoje kobne greške.

Treća numera, izvedena po striktnoj recepturi Roya Orbisona, ne ostavlja prostora za sumnju ni najnepoverljivijima – zove se You Don’t Cry Like I Do. Suza suzu stiže i u gotovo istovetnoj Baby, Baby, potom u snenom i melanholičnom oproštaju od surferskog leta u Summer Holiday, te u dva dueta – Breaking Apart (sa Trishom Yerawood) i I Lose M y Way (sa mlađanom Michelle Branch), u kojima se Isaak okreće tradicionalnom, gotovo šlagerskom nešvilskom country izrazu. Suza za izvoz, ali pobrojane numere predstavljaju i najupamtljivije i najvrednije trenutke ovog albuma.

Ostatak izdanja Chris Isaak troši na rutinerske, reprizne oglede u ostalim muzičkim rukavcima – rockabilly poskočicama poput Mr. Lonely Man, swing veselju u We’ve Got Tommorow i/ili blues nadsviravanju u Big Wonderful World i Very Pretty Girl. Međutim, zamor materijala, umerena reciklaža, nešto zabušavanja i nekoliko poznatih mustri lako se daju oprostiti ostvarenim i cenjenim autorima/izvođačima (ovo je, ukupno gledano, Isaakovo 12. izdanje u 25 godina).

Mr. Lucky je dostojanstven album, nenadan povratak već blago zaboravljene vedete, ali ostaje dubioza kome se Isaak njime obraća – tinejdžeri koji su sanjarili i uzdisali uz Wicked Game sada su skoro seniori, skloni rezignaciji i cepidlačenju, a mlađa publika bi ipak nešto više mesa i instant-emocija.

So, Chris, ask yourself: „Do I feel lucky enough“???
 

• Audio: MySpace