Čovek nije ptica

Originalni naslov: Man on wire
Uloge: Philippe Petit, Annie Allix, Jean-Louis Blondeau, Ardis Campbell, David Demato, David Forman, David Roland Frank, Barry Greenhouse, Aaron Haskell, Jean Francois Heckel, Paul McGill, Jim Moore, Alan Welner
Žanr: dokumentarni
Trajanje: 94 min.
Proizvodnja: Velika Britanija, SAD, 2008.

Čak i mimo formalnih sličnosti, Beogradski fantom i Čovek na žici korespondiraju i preko svojih glavnih junaka: Philippe Petit i Vlada Vasiljević, kršili su javni red i mir na gotovo artistički način. U oba slučaja, istupanje u javni prostor prevazilazi uobičajene, koristoljubive ili kriminalne motive i postiže efekat uzbuđenja.

U oba slučaja, očigledna politička panorama spram koje ovi junaci ispisuju svoje putanje ostavljena je po strani. U slučaju Beogradskog fantoma, Todorović ne insistira na očiglednoj političkoj implikaciji – uznemiravanje mirnih beogradskih noći “kad si mogao da spavaš u parku”. James Marsh ne pominje terorizam, niti 11. septembar, kada su srušene dve kule u Njujorku, iako se glavnica Čoveka na žici vrti oko Petitovog prelaska preko žice razapete između dve kule.

U oba filma čin narušavanja javnog mira predočen je isključivo kao individualni, avanturistički i anarhistički čin. Otuda su ove neupražnjene implikacije daleko jače, jer se ne objavljuju kao poznati scenario, pa avetinjski natkriljuju priču.

Početak Čoveka na žici, rekonstruisane scene dobro isplaniranog infiltriranja Petita i njegove ekipe u severnu kulu, odvija se bez ikakvog objašnjenja o kakvoj je akciji reč. Otuda je prva asocijacija – priprema terorističkog napada. Ovako zacementiran i uslovljen rečnik slika potom nudi sasvim drugo značenje akcije – priprema za opasni performans.

Više puta tokom filma naglašava se značaj i lepota anarhističkog čina koji nikome ne nanosi štetu. Iznenađenje kao opasnost. Sloboda samog ovog čina i ogroman trud koji se ulaže (pripreme za prelazak su trajale šest godina) nalik su lepoti stvaranja koje nema svoju svrhu, pa samim tim postaje pravi odraz slobode i drskosti. Činjenje nečeg suvišnog u svetu podređenom logici i koristi.

Strastvenost pripovedača koja, u Petitovom slučaju, prelazi u prave igrokaze koji osvežavaju za dokumentarce uobičajenu formu intervjua, praćena je inspirativnom i čarobnom Marshovom rekonstrukcijom događaja. Kombinacija crno-bele slike, nemog filma i stilizovane rekonstrukcije stvara bajkovit utisak.

Naposletku, Čovek na žici sagledava i intimnu stranu Petitove priče koja njegovom poduhvatu dodaje novu, tamniju dimenziju Hemingvejevih junaka koji, stremeći ka snežnim vrhovima Kilimandžara, odlaze suviše daleko da bi se vratili. Tako i Petit, doslovno i preneseno, “gubi tlo pod nogama”.