My Maudlin Career

Boravak u senci pruža mnogo pogodnosti. Recimo, kada je sunce jako. Ali ukoliko se nalazite u senci probitačnijih i glasovitijih prethodnika, to može da isprovocira teške frustracije. Novi album glazgovskog benda Camera Obscura predstavlja njihov četvrti pokušaj da se iskobeljaju iz senke slavnih sugrađana Belle & Sebastian (mada su u jednoj prilici dragovoljno sarađivali sa B&S udarnom iglom Stuartom Murdochom).

My Maudlin Career nastavlja zlatnu žicu koju je bend otkrio još na ranim izdanjima, a posebno znalački uobličio na prethodniku Let’s Get Out Of the Country, sa punim pravom kovanom u zvezde.

Stoga je logično da je Jan Haapalainen ponovo uposlen kao producent, i nanovo je izbor benda retrospektivni pop u nekoliko nijansi – od americana popa, preko restauriranog britanskog folka i diskretnog Motown soula, pa do kabaretskog i akustičarskog popa.

My Maudlin Carrer je još jedan (a nadamo se da se od te putanje neće odustajasti ni u budućnosti) pokušaj stvaranja savršenog popa za usamljenike iz kinoteka, knjiške moljce,  na kub zaluđenike za pop-istoriju u svim pojavnim oblicima, ovisnike o intelektualnoj natkompenzaciji sa pop-glazurom...

Ovo je sasvim dobra ploča za sve kojima je melanholija usud, a često i izbor, ali, kako se čini, melanholija koja nagoni na pesmu gorko-slatkatih nota, a neretko i na ples. Nema sumnje da gore pobrojani varijeteti zalužuju ako ne himnu, a ono barem zvučne kulise, a Camera Obscura upravo to i nudi.

Imajući to u vidu, pesma Franch Navy, koja otvara album i koja i na prvo slušanje ostavlja utisak dugovečnog hita, premda predstavlja repliku Lloyd, I ’m Ready to Be Heart Broken sa pređašnjeg albuma, može da predstavlja iznenađenje. Reč je o prašnjavom i plesnom soul-popu sa navijačkim perkusijama. Međutim, već uvodna strofa definiše publiku ka kojoj Camera Obscura cilja: „Spent a week in a dusty library, waiting for some words to jump in me, We met by a trick of fate, French navy, my sailor mate“.

Na tematskom planu Camera Obscura ostaje na sličnom terenu do kraja albuma – u pitanju je gotovo konceptualni leksikon ljubavnih tema, mahom tihe rezignacije zbog razočaranja, sitnih izdaja i mučnih poraza, ali i nešto ushićenosti zbog zaljubljenosti bez obzira na sumnjiv rok trajanja veze u začetku (na primer u French Navy i/ili The Sweetest Thing). Poznata lirika, blago izraubovane teme kojima, na sreću, melanholično-lenjo-sarkastični vokal Tracyanne Campbell daruje dodatne senčanja.

Ako bi se, pak, utvrđivala krvna slika muzičkog dela ovog izdanja, morali bi se, osim Belle & Sebastian, The Concretes i The Delgados, pomenuti i raniji, neelektronski Everything But The Girl (na primer, u  James i Careless Love), Kings of Convenience (u svedenom zanosu Other Towns and Cities i You Told a Lie), ali ima tu i tretmana bubnjeva po recepturi Phila Spectora u poletnijim pesmama, te malo Lou Reeda iz nežnijih izdanja.

Camera Obscura ume i da iznenadi sumanutom, ali efektnom upotrebom ksilofona u Swans ili klavirskom deonicom preuzetom iz ABBA kuhinje u naslovnoj numeri.

My Maudlin Career je zrelo i zavodljivo izdanje, urađeno čistog srca i pune duše, kome se jedino na teret može staviti insistiranje na ujednačenosti i srednjem tempu.

Vernost odabranom mikrožanru može biti shvaćena kao principijelnost i samokontrola, ali i kao ziheraška slabost, mada se uvek postavlja pitanje kako bi pop-melanholici, kao merodavne sudije, reagovali na drugačije postavljen zvuk. I šta onda – otrča publika nazad u prašnjave biblioteke, i tako propade i karijera setnih trubadura.

Audio:

• MySpace