U zdravlju i veselju

Mesto: Velika sala beogradskog SKC-a
Vreme: Subota, 26. april 2009. 

Sinoćni događaj se odlično nadovezao na koncert Leta 3. Iako se i Riječani bave donekle sličnom ideologijom, ne idu daleko u parodiranju/omažiranju narodnjačkog mentaliteta koliko Pero Defformero. Da bi na kraju i sami postali maltene iskreniji od predmeta parodiranja.

Koncertna promocija albuma Undergrand započela je predgrupom Burning Circle iz Rume. Bendu se ne može poreći virtuozno umeće pravljenja domaće kopije Dreamtheatera, ali je upitno koja je svrha predstavljanja grupe koja taj proces ozbiljno doživljava, pred grupom koja istu muziku svira sa naglašenim zajebantskim tonom.

Najoriginalniji deo njihovog nastupa je bilo to što im je pevač istovremeno bio i bubnjar (osim kad u meatloafovskom stilu ustaje i pokazuje prstom u neodređenom pravcu) i imao dovoljno daha da održi nivo podjednako uspešnog lupanja u bubanj i pevanja na ovom polusatnom nastupu. Bilo bi šteta ne osvrnuti se i na simpatičan naslov numere kojom su završili nastup – Gabriel Principle, pesma koja prosto vapi da bude deo proširenog soundtracka Svetog Georgija.

U 22:30 h na binu se penju članovi glavnog benda, svi u crnim pantalonama i košuljama (Saša Friš – gitara, Nenad Kovačević – bas, i Slobodan Stanojević - bubnjevi) i čekaju se prvi zvuci gitare da pred publiku izađe zvezda večeri (svi znamo da je na narodnjačkim koncertima pevač jedina zvezda) Goran Biševac Biške.

Na stejdž izlazi uz pesmu Ferrari i u pratnji dve upečatljive mlade dame. Devojke svojim manga/gothic/lolita odeždama, elegantno raščupanim frizurama i svedenom šminkom mame uzdahe što Bišketa, što muškog dela publike. Ali još deluju premlado za da bi uplovile u bračne vode.

Slede romantični hitovi: Ostavljen sam ja, Silvana, svadbarsko tugaljiva Preko brega, repersko-dizelaška-sa-beogradskog-asfalta Kako da ti kažem brate, Kraljica i Na dan kad si pošla za toga čoveka.

Velika sala SKC-a je tokom nastupa predgrupe bila uverljivo poluprazna, ali sa početkom spektakla se elegantno popunila, mada se ne može baš reći da je bila dupke puna.

Nešto kasnije Biške najavljuje pesmu domaćeg kantautora koji nije Vlado Georgijev i svi sa radošću pozdravljaju jednu od najboljih pesama sa Balašević tribute albuma – Jaroslava. Razneženu atmosferu u stopu prati Purpur, koja se neočekivano završava uz stihove verovatno aktuelnih narodnjačkih hitova koji idu otprilike ovako: „Glavobolja od vina, u sobi punoj dima, sinoć sam bila sa tobom pijana“ i „Ala, ala, ala to ne valja“.

I tu nastaje problem. Prvi redovi sačinjeni od friško nastalih metalaca počinju da se grle i da u glas pevaju tekstove koji nisu parodija i koje ti opasni metalci sa svim svojim kosama i majicama omiljenih bendova, kao, ne bi ni smeli da znaju. Slika ugojenih, znojavih i zagrljenih metalaca koji pevaju sve ono protiv čega bi trebalo da su, istovremeno je upečatljiv i tužan prizor. Jasno je, naravno, zašto Pero Defformero to radi, ali ovakva reakcija publike zaista ne ostavlja posmatrače hladnokrvnim.

Elvisovsko-pavarotijevsko teatralno kreveljenje i koketiranje sa publikom putem facijalne mimike koje je neraskidivi deo Bišketovog nastupa nailazi na ovacije, a njegove krilatice između stihova („Come On! Here We Go! Can’t Touch This!...“) donose osmehe na lica čak i onima koji stoje namrgođeni i prekrštenih ruku.

Na binu se opet penje jedna od dve devojke sa početka nastupa, kao ilustracija za jedan od najvećih hitova benda: Gothica lepotica, tj. Gotičarka, kako se pesma zove na novom albumu. Plava devojka sa najlon čarapama, kratkom suknjom, tetovažom u dnu leđa i bujnim grudima u crnom dekolteu, putem svog bezizražajnog lica daje do znanja kako je ona zapravo dama u nevolji koja čeka princa na belom konju. Neki prinčevi su zaista i pokušali da je spasu, ali ih je obezbeđenje hitro skidalo sa ograde ispred bine.

Posle Oka tvoga plam sledi muzička podloga Child in time uz tekstualni omaž Svetlani Ražnatović i pesmi koja govori o povišenoj temperaturi tela. Sledi Odlaziš, pa opet slična kombinacija kao od pre dve pesme: muzika Lennyja Kravitza i tekst Hali Gali Halida Ne pitaj me kako živim.

Ređaju se zatim: Tužno gledam, Kauboj iz Bosne, i potresno iskrena priča o pogrešnoj ljubavi – Žalim, draga, ispalo je sranje (što si više mrtva, volim te sve manje).

Prikladnom najavom za kraj započinje Došli smo do kraja puta, posle koje se na traženje publike bend vraća i opet izvodi Silvanu. Usledila je i druga ponovljena pesma Gotičarka, ali tek pošto je manji deo publike već otišao iz sale, i to bez poziva na bis.

Koncert se završio u zdravlju i veselju, bez žrtava i glava razbijenih u kafanskoj tuči.

Upravo zbog beskompromisnog spajanja kafanskog pevačkog i progresivnog metalskog iskustva, Pero Defformero nema priliku da bude opšteprihvaćen od strane širokih masa (kao što je bio sa slučaj sa Letom 3 i njihovom obradom Šabana Šaulića), jer su za dizelaše suviše metalci, a za metalce suviše narodnjaci.

Publika je, stoga, delimično sačinjena od određenog broja mladih metalaca kojima je turbo folk još uvek bliska stvar, i od, nažalost, malog broja (globalnije gledano) ljudi koji umeju da cene genijalnost spajanja ova dva žanra, naizgled tako udaljena, a zapravo toliko bliska.