Tihe vode valovi

Mesto: Dom omladine, Beograd
Vreme: Subota, 25. april 2009.
Produkcija: Long Play

Fenomenu SFRJ retromanije pridružili i momci iz riječkog benda Fit. Na osnovu onoga što su preksinoć u bioskopskoj sali Doma omladine (gotovo krcatoj svojim manje-više vršnjacima) pokazali, s punim pravom.

Fit nikada nije uspeo da se probije u prvu muzičku ligu pokojne domovine. Pre se može reći da su tokom te kratke karijere („samo tri godine diskografskog života“ – kako je to precizirao Davor Lukas, pevač i, čini se, lider benda) ostavljali utisak tihe vode koja bi možda jednog dana uspela i breg da odroni.

Razloga za takav status je bilo mnogo: geografska udaljenost od centara moći, nedovoljno preduzimjiv izdavač (PGP RTS), ali pre svega suštinska neukorenjenost njihovog izraza (melodičnog gitarskog power popa) u preferencama ovdašnje publike i kritike. Za njima su ostala tek dva albuma – debi Uz Rijeku koji su odlikovale kvalitetne pesme i traljava produkcija, i drugi, Daj mi ruku, koji je ponudio produkcijsku uglađenost i dosta anemičnih numera.

A onda smo se posvađali...

Preksinoćnji nastup je predstavljao veliki rizik i ogromnu nepoznanicu – čini se da je bilo više ekonomskog rezona, nego validnog motiva za svirku (bend promoviše DVD Live Uz Rijeku). Relaksiranost je, međutim, otvorila nove mogućnosti i momci su ih zdušno prihvatili i iskoristili. Tim pre što svirački  raspoloženi Riječani nemaju zbog čega da se izvinjavaju i dodvoravaju Beogradu, niti da mu prebacuju.

Kada se sve uzme u obzir ostale su samo šansa za energičan nastup, uživanje u muziciranju pred dobronamernom publikom i čista emocija, a sve to su i iskazali tokom preksinoćnjeg nastupa. Rasterećenost na planu dodatnih konotacija izrodila je koncert čija su čistota i jednostavnost ostavile utisak gotovo višeg koncepta.

Nakon kašnjenja od punih 45 minuta, svetla su se ugasila i krenula je šestominutna video-instalacija u vidu nakićemog foto kolaža, praćena nekim od skorijih radova benda (na engleskom jeziku). A onda je zatutnjalo.

Kako je i red, uz Rijeku koja otvara debi. Stadionski naglašeni refren, malo EKV baštine i iznenađujuće skočni (imajući u vidu godine, kilažu i tako dugi izvođački post) Lukas bili su dovoljni da izmame gorljive reakcije prisutnih.

Sledile su donekle srodne U je (koja je prešla dug put od nespretnog kvazifunka u studijskoj varijanti do poletnosti u živom izvođenju), Vrisni i Uživaj.

Mali pad došao je s podsećanjem na anemične pesme Makni kosu s očiju, Kišno popodne, Rock’n’roll je kriv za sve sa drugog albuma. Izuzetak predstavlja Veliki grad, uspela varijacija na Filmovu Mi nismo sami, koja je, potpomognuta Lukasovim silovitim, a prefinjenim izvođenjem, ostavila najjajči utisak u ovom segmentu.

Sledi teška artiljerija u vidu akustičarski svedene verzije čuvene Mačke, koja momentalno tera na horsko pevanje, zatim razaoružavajuće razdragane Daj mi ruku, nešto slabije Bubanj, i možda i najbolje pesme iz kataloga benda Valovi (mini esencija geometrijski preglednog gitarskog popa, čistih ivica i još čistijih namera).

Direktni pozivi na ples stigli su uz Telefon, Novi dan i Zaboravit ću sve. Razgaljeni i vidno razneženi članovi benda su poentirali kada su u sklopu bisa ponudili standardnu varijantu Mačke i ponovljenu eksploziju emocija iz Telefona.

Momci iz Fita su dokazali da moguće hodati uspravno i pod teretom godina i u potpuno drugačijim (društvenim) uslovima. Moguće – samo ako je srce veliko kao kuća. A preksinoć je bilo upravo tako. Na obe strane.