Noć veštca

Mesto: Circus Krone, Minhen
Vreme: Nedelja, 26. april 2009.

“… don't get me wrong, I'm not a Christian, I'm a witch."
Antony Hegarty

Koncert britansko-američkog diva/dive Hegartyja i njegovih pratećih Johnsonsa je prvobitno bio zakazan za 23. april u kantini minhenske centralne pošte. Pomeren s četvrtka na nedelju i premešten u Circus Krone, drvenu cirkusku arenu udaljenu par stotina metara od prvobitne lokacije.

Neko se možda baš sticajem ovih okolnosti 23. odlučio za drugu svetkovinu, i u društvu šišmiša i matorih darkera odslušao šarlatanske stihove u verziji Edwarda Ka-Spiela i njegovih psihodeličnih veterana Legendary Pink Dots. Ko je imao gram soli u glavi (i vreću brašna u špajzu), petak je rezervisao za svetkovinu koju su priredili stendap komičar Reverend Ted Chippington i The Nightingalesi.

Beskompromisni lider birmingenških slavuja i kralj monotone, rotacione grmljavine Robert Lloyd, o(t)kačio je svoje poštarske čizme o klin, izbušio gume na biciklu i zaputio se iz rodnog Stefordšaira na privremeni rad u Nemačku. U zemlji snova, za diskografsku kuću Hans-Jochen Irmlera (Faust) Klangbad, posle skoro 20 godina pauze snima Insult To Injury. Deutsch-Britische-Freundschaft.

Posle Legendary Pink Dotsa i The Nightingalesa, potreban je veoma jak razlog, da izuzetno pozitivne utiske i vibracije u glavi potisnete nekim drugim vibracijama. Kartu za koncert Antony & The Johnsonsa sam nabavio još u decembru i to je bio taj veoma jak razlog.
... 
Današnja arena Circus Krone, kapaciteta 3.000 posetilaca, već dva puta je gorela u prvoj polovini 20. veka. Ovakva kakvom je danas poznaju, sagrađena je i istesana 1962. godine. Deca koja su se u njoj veselila tokom 60-ih, danas primaju devizne penzije.

Posetioce koji su stigli posle osam, obezbeđenje je sprovodilo sa džepnim lampama do “praznih mesta” na tapaciranim sećijama. Ljudi su se sve više zbijali jedni uz druge. Totalni mrak narušavala su i svetla ekrana prošvercovanih digitalnih aparata.

Oko pola devet binu osvetljava samo jedna okrugla tačka svetlosti. U njoj se pojavljuje prilika u šarenom trikou, s velikom perikom od perja na glavi. Figura pleše na ekstremno visokim potpeticama. Johanna Constantine – žena, kako se to posle prilično dugotrajne nedomice ispostavlja, bivša je članica, off-teatarske ili teatarske off-grupe The Blacklips Performance Cult.

Njene tri tačke asociraju na tri životinje - lava, konja i pticu - mada može da bude da je njeno telo htelo nešto sasvim drugo da kaže. U pauzama između tačaka čuju se rika, zvuci savane, svaki put s nekom drugom stilizovanom alatkom u rukama, jednom je to veštački skelet krila, drugi put su to džinovske makaze kao kod jastoga. Jedna od numera je iz Karnevala  Sen Sansa, druge dve zvuče vrlo tehno. Šta je telo htelo da kaže?

...

Na samom kraju performasa, naziru se lutajuće senke muzičara. U tami svaka traži put do svog instrumenta. Najveća senka pripada zvezdi/zvezdanu večeri – našem Antonyju. Seda pored koncertnog klavira i, dok matrica još odlazi u fadeout, kreće Where is my Power?, B strana singla Epilepsy Is Dancing. Bez reči između prve četri pesme, a posle pristojnih aplauza, prva erupcija obostranog oduševljenja kreće nakon One Dove sa The Crying Light (2009).

Subjektivno gledano,  jedno od najubedljivijih i najsloženijih ostvarenja ovogodišnje polusezone i uživo zvuči... upravo ubedljivo i kompaktno. Vlada osećaj kao da su se svi domaćini i gosti sa prošlih ostvarenja, svi Rufusi, svi Lou Reedovi, sve Bjorke, svi Gronemajeri umorili, otišli kućama ili otišli na spavanje i prepustili delu da sazre u autorovoj samici.

Akademsko revijalni orkestar sa gazdom/gazdaricom broji sedam članova. Od samo letimično bačenog pogleda na njihove biografije, diže se kosa na glavi: bubnjar pokojnog Jeffa Buckleya, saksofonista koji je sa Evanom Lourijem koautor skorova za Nickelodianove dečije serije, violinistkinja Rufusa Wainwrighta i Ryana Adamsa, gitarista My Brightest Diamonda i Sufjanov aranžer…

Crvene i žute sijalice na starim gredama kose tavanice se pale jedna za drugom, Antoni gleda u vis i progovara: “Mogu da zamislim ženu kako leti na trapezu”, i objašnjava kako se čudio kad mu je njegova italijanska promoterka objasnila da će pevati u cirkuskoj dvorani.

U pesmama se stalno pominju deca i odrasli, muški i ženski rodovi, rođenje... Teško je proceniti koliko su dobre te pesme. Morao bi da ih otpeva neki osrednji pevač ili pevačica, da bi se moglo kazati. Odoka. Ovako: “Mercy, mercy…”

Oči običnih smrtnika, nenavikle na mrak pozornice, naziru ogromno telo, dugu ofarbanu crnu isfronclanu kosu, lice pod nespretno nanesenom šminkom, muškarca koji se uvija poput debele žene u beloj šlinganoj bluzi sa resama do zemlje i peva:

”That bird came at me with a knife
Told me she wanted my life
Shake that bird out of the tree, so that everyone can see
Shake that bird right out of me”
(Shake that devil)

Ta ptica nije izgubila kontrolu. Mada podseća pomalo na onu iz She's Lost Control.
“And she turned to me and took me by the hand and said,
I've lost control again.
And how I'll never know just why or understand,
She said I've lost control again.”

Antony je zatočenik tela iz kog se oslobađa glas koji ne dolazi sa ove planete. “Mercy, mercy…”

Na kraju predstave dvorana se prazni. Svetla ostaju upaljena. “Secret grows!”

Povezano:

• The Crying Light, recenzija albuma
• Izbor POPBOKSA za 2005. godinu
• I Am a Bird Now, recenzija albuma (2005)