Grey Britain

Pre dve i po godine Gallows su bili još jedan bend u nizu britanskih buntovnika s niskobudžetnim albumom u rukama. A onda se za tili čas sve promenilo... MTV, NME, BBC Radio 1, sve je stiglo u fensi paketu s Warner Bros mašnicom u opštoj pomami za petoricom prgavih momaka iz Votforda i njihovoj tranziciji od ogorčenih autsajdera u glasnogovornike britanske alternativne omladine.

Ako se posmatra isključivo njihova muzička strana, nije baš jednostavno odgonetnuti šta je kumovalo ovolikom uspehu. Debi Orchestra of Wolves nije bio ništa više do solidna HC punk ploča, na kojoj je brdo rifova pokradeno od američkih HC bendova koji naginju južnjačkom zvuku, poput Every Time I Die i Maylene and the Sons of Disaster, ili poznatih kalifornijskih punkera The Bronx.  

Ipak, ono što Gallows izdvaja iz besne rulje su nesvakidašnje energični živi nastupi i harizma frontmena Franka Cartera, žestokog ali promućurnog momka koji zna da prozove a da to zaista zaboli. Ovaj potpuno istetovirani “kul” odmetnik je pojava koja je godinama nedostajala britanskoj štampi da napokon promoviše neki agresivniji bend u sferu mainstreama.

Kako su šefildske metalcore zvezde Bring Me The Horizon previše brutalne za uho prosečnog ostrvskog klinca (iako su kreativno znatno snažnije od Gallowsa i popularnije van matice), težište je palo na votfordsku petorku kao nosioce novog talasa britanskog težeg zvuka u glavnostrujaškim medijima. 

Bilo je bojazni da će Gallows s Grey Britain zbog svega toga spustiti loptu, nivelisati psovke i pljuvažu, prikazati se u blažem i lepšem svetlu i tako postati korporacijske marionete. Warner Bros je u tom pogledu pomogao obezbedivši umiljatog Gartha Richardsona (RHCP, Biffy Clyro) za produkciju, s kojim je čistiji i pristupačniji, ali ne i generički preproduciran zvuk zagarantovan.

No, Carter je u intervjuima kategorički odbio bilo kakve kompromise sada kada su se probili, i u svom stilu (s dosta onih reči koje u engleskom počinju na slovo “f” i u pisanoj formi se prikrivaju zvezdicama) najavio još tvrđu i bezobrazniju ploču koja bi trebalo da pokaže koliko je Britanija danas zapravo s***ana.

I već je uvodna numera The Riverbank, u kojoj se Frank u rekordnom roku svojim hrapavim vokalom obrušava na britanske svetinje – kraljicu, krunu i zastavu Ujedinjenog Kraljevstva – dovoljna da se shvati kako se 25-godišnjak nije šalio. Tokom 50-ak minuta na tapetu su, bez dlake na jeziku i u duhovito-propovedničkom tonu, crkva, socijalne prilike, politički i ekonomski sistem u zemlji koja se po Carteru u potpunosti raspada. 

Nažalost, muzički segment za koji je uglavnom zadužen gitarista Laurent Barnard ponovo nije na nivou i u raskoraku je s Frankovom provokativnom poezijom. Šteta je što sastav koji poseduje tako ubedljivog lidera, ogromnu energiju i nedvosmislenu naklonost medija nije u stanju da izađe u javnost i s muzikom tog kalibra. Jedina pesma u kojoj Gallows odgovaraju tim izazovima i kreiraju kompletnu sliku odličnog benda je prvi singl The Vulture (Act II), do čije visine ni približno ne dobacuju u ostatku albuma.

Umesto toga repertoar se u većem delu koprca u ne preterano zanimljivim rifovima i pokušajima kreiranja svežih interpretacija američkog hardcore zvuka 80-ih (Black Flag, Minor Threat) i naročito uticajnih švedskih vizionara Refused. Šarma ima, mestimični bljesci su takođe prisutni, ali umeće i zabava na ovom polju generalno izostaju.

Na Britancima je da odluče kakvo zaleđe žele da ostave. U svom regionu su već uspeli, mada je za proboj na globalno tržište i ulazak u istoriju potrebno dosta znoja, koga do sada nisu previše prolili. Frank Carter možda jeste interesantniji i promišljeniji od 95% svojih kolega, ali dok se god i ostatak kompanije osetnije ne angažuje, njegov talenat će u ostatku sveta čamiti po zadimljenim klošarskim klubovima.

Audio:

• MySpace