(EMI)
Da nema Petera, svakako bi ga trebalo izmisliti, i to baš ovih dana
Peter Doherty je lik za kakvog bi bilo istaknutog mesta u svim periodima od romantizma naovamo, a možda i pre. Samo u drugoj polovini 20. veka mogao je biti živopisan bitnik, ili nešto kasnije rafinirani folki iz Vilidža; pa poluhipik-poludendi (nešto kao pola Donovan, pola John Cale), glam zvezda, memento mori punker a la Hell, ljuti alternativni roker... Ali eto, rodio se kad se rodio i tridesetu dočekao u vremenu u kom poeziju i muziku retko ko shvata ozbiljno, a i oni što ih shvataju ozbiljno uglavnom "krive stvari čitaju".
Sve bi mu to verovatno palo još teže kad ne bi bio toliko kul. Ovako, tako mlad, a sa već dva nezaboravna benda u CV-ju, ostavlja utisak čoveka koga ono što ne ubije učini popularnijim, a što je popularniji, sve veću potrebu ima da se dokaže kao istinski umetnik. Kod nekog ko umetnik nije i ne može biti ovakav mehanizam neminovno vodi ka rezultatima koji su ili žalosni ili iritantni, ali Peter je umetnik i verovatno ne bi mogao da to ne bude sve i kad bi hteo.
Jako bitna stvar je što je on, po svoj prilici, savršeno svestan svega toga. Da nije, verovatno se ne bi ovako oblačio i češljao, niti bi bilo moguće da od prvih tonova njegovog prvog solo ostvarenja bude ovako kristalno jasno da je u pitanju nešto izuzetno. Nadahnuta, osvežavajuća, noir, rečita, ljuta, nežna, gorka, i preslatka taman koliko i neobično oblikovana glavica singer/songwritera, Grace/Wastelands je ne samo jedna od najboljih, nego i jedna od najboljih mogućih ploča u ovom trenutku.
Amerika i Engleska nekad su obilovale rečitim, razgovetnim solistima; danas se ponuda uglavnom svodi na postarije znance i mlađe ljude koji kao da podrazumevaju da mr tambourine man ima biti izrazito šašav, što ostavlja značajnu prazninu kakvu mogu da popune samo razboriti ljudi poput Dohertyja.
Grace/Wastelands jeste u izvesnoj meri arhaičan album, ali na njemu nema ni trunke new age visokoparnosti ili post-postmoderne prazne slame. Klasičarski pastoralan i romantičarski strastven, ovaj album je zapravo potpuno savremen.
Ovo nije prosto Peter Doherty bez pratećeg krša i loma Libertinesa i Babyshamblesa, već vrlo samosvojno delo. Singlovi se praktično mogu birati žmureći, a opet, album izvrsno funkcioniše kao celina, sa jedinstvenom atmosferom i potpuno izgrađenim originalnim stilom. Nema sumnje da su za estetiku ove ploče zaslužni brojni veličanstveni uticaji, ali cela stvar zvuči kao da ih je Doherty smestio u mali prst da odatle službuju njegovom senzibilitetu.
Ne znam odakle da počnem da ukazujem na značaj same činjenice da se ispostavilo da je ovakav album, uz ovoliki publicitet, uopšte moguć u današnje vreme, a da ne uporedim Dohertyja sa nekim od njegovih savremenika koji se po popularnosti mogu takmičiti s njim. Amy Winehouse je trenutno van konkurencije: iako i sama bar do izvesne mere istinska umetnica, ona već godinama zapravo ne radi gotovo ništa osim što pokušava da ostane živa i pri tome se po mogućstvu oseća što manje loše, i kao takvu je do daljnjeg treba ostaviti na miru – utoliko pre što je već počelo da izgleda da joj ovakva situacija odgovara, a to nikako ne valja.
Bacimo zato pogled na Lily Allen, čiji je aktuelni album očekivan makar jednako javno kao Dohertyjev solo debi. Našavši se u fantastičnoj prilici da za sebe i planetu na kojoj živi uradi nešto makar polupristojno, ova mlada žena izlučila je tvorevinu krcatu vulgarnošću najniže vrste, valjda u želji da nas obraduje svojom vizijom emancipovanosti pripadnica pola svojevremeno poznatog kao nežniji.
The horror.
Koliko god je subhumana opscenost Allenove odvratna i štetna, Dohertyjeva do krajnosti inteligentna romantičnost je naprosto melemna. Činjenica da ovih dvoje mladih ljudi dobijaju približan publicitet uliva nadu da estrada i život neće baš sasvim postati kao mutno nebo i prljava voda, gde se ne zna šta se u čemu ogleda. Čak i u uslovima najglupljeg tabloidnog tretmana, Peter Doherty uspeva da dokaže drevnu, a nedovoljno poznatu istinu: u slučaju pametnog čoveka ne postoje glupi odgovori – samo glupa pitanja.
Poseban kvalitet Dohertyjevog solo debija je vrlo specijalna vrsta nonšalancije. Nimalo neodgovorna, ona svedoči o neposrednosti živog, radoznalog i – uprkos svemu – razigranog duha ozarenog retkom kombinacijom vrtoglave sofisticiranosti i neusiljene spremnosti da se sopstveni unutrašnji svet podeli sa drugima.
Peter Doherty je najsubverzivnija pop pojava 21. veka. Iza javnosti atraktivne i pitke slike ljupke drogirane budale vreba najvažniji mladi rok autor današnjice.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
kleo (gost)
| 13.05.2009. 20.38.24
Meni je uvek delovao na prvom mestu kao pojava i namerni ekscentrik pa tek onda kao muzicar, i to mislim da je svesno radio... A muzika mu je takva da ga samo ona ne probila koliko je to ponasanje uspelo...
-
hm (gost)
| 13.05.2009. 20.42.24
kako je to piter subverzivan?
uzasno precenjen muzicar.
-
punkrocker (gost)
| 13.05.2009. 21.34.39
solidan album.
ali recenzent o dohertyju pise kao da je u pitanju second coming, spencer krug ili nesto tome slicno... dobar jeste ali malo preterujete.
-
... (gost)
| 13.05.2009. 22.37.12
solidna analiza Dohertyja kao anahronog lika u savremenom svetu. evidentno nije folirant, dosta je sjeban i previše emo za 21. vek. (gledala sam ga i uživo, nenormalno harizmatičan + iako odvaljen od koječega svirka je bila perfektna)
respekt za dohertyja kao pesnika, taj važan aspekt albuma je potpuno izostao u ovoj recenziji. kod dohertyja je tekst UVEK jednako važan kao i muzika.
New Love Grows on Trees me bukvalno rasturila. i muzički i tekstom.
o albumu zapravo gotovo da nema i reči. npr. sve instrumente je odsvirao graham coxon, album je producirao stephen street (što nije nevažno za zvuk koji smo na kraju dobili, bez njih dvojice ovo bi dosta haotičnije i raštimovanije zvučalo)
i ako može autor da nam malo detaljnije i argumentovano objasni kako i zašto je lily allen štetna - osim toga što je proizvod vremena u kojem živi?
ocena, 8/10
-
M Dolla (gost)
| 14.05.2009. 07.09.53
Odlicno napisana recenzija, mada je meni Grace / Wastelands, samo priostojan album, ni vise, ni manje. Odlican komentar za Lily allen.
-
nebitno (gost)
| 14.05.2009. 10.17.19
"Bacimo zato pogled na Lily Allen, čiji je aktuelni album očekivan makar jednako javno kao Dohertyjev solo debi."
Iskreno ne shvatam u kojoj meri su ta dva albuma povezana? I zashto se mora pljuvati neshto da bi se dao legitimitet necemu shto volish?
-
Rac-Q (gost)
| 14.05.2009. 18.33.10
Album je blago rečeno iritantan i dosadan. Maksimalno nadrkana produkcija je verovatno puno doprinela tome.
-
djape (gost)
| 14.05.2009. 21.36.51
ti si volela moj weltschmerz :ssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssss
-
si.i.si.ej (gost)
| 14.05.2009. 21.57.56
Nevezano sto Doherty-ja obozavam skroz i sto sam happy happy happy zbog njegovog konacno solo albuma koji mi je stvarno praznik, tekstovi su ti odlicni! Ovaj, kao i onaj o Nirvani! A na uvodnu recenicu sam odlepila od smeha :))U narednih, pa sigurno dva tri meseca, na mojim slusalicama od kuce do posla G/W na repertoaru sigurno :) Pozz za naj novinara popboks-a :)
-
dd (gost)
| 15.05.2009. 15.54.42
meni je album fantastican. pravo osvezenje.
-
ana (gost)
| 19.05.2009. 15.02.47
ana voli pitera doherty-ja
-
. (gost)
| 20.05.2009. 02.41.05
Vrlo dobar album, recenzija pristrasna.
-
pi dou (gost)
| 20.05.2009. 19.17.07
vrtoglave sofisticiranosti i neusiljene spremnosti da se sopstveni unutrašnji svet podeli sa drugima.
-
tihomir (gost)
| 05.06.2009. 23.48.33
tesko mi je da shvatim kako nacin na koji je ovaj album produciran nikome nije ogroman problem. album je produciran kao da je u pitanju kakav bard kabaretske pop alternative, a ne covek koji se izrazava bendom i gitarom. ok, taj covek sad nema bend, i ok, taj covek sad vise svirucka nego sto svira, ali sta, jedino moguce resenje je da mu napravis album kao da se radi o jbnm mhm-a-ha oh yeah da-da.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.