Too good to be true

Naslov originala: Duplicity
Scenario:Tom Gilroy
Uloge: Julia Roberts, Clive Owen,Tom Wilkinson, Paul Giamatti
Žanr: špijunski film
Trajanje: 125 min.
Proizvodnja: SAD, 2009.

Dvoličnost je zabavna, a vrijeme provedeno u bioskopu lako prođe. Ali ako želite da se uključite u radnju, morate da prihvatite relativno šarmantno upakovanu premisu da ništa u ovom filmu nije onako kako izgleda.

Scenaristički zaplet ima niz slojeva i stalno se trudi da bude pametniji, inteligentniji, zapetljaniji nego što treba. Film se bavi zavjerom u industriji šampona, međusobnim prevarama muškog i ženskog špijuna, tajnim službama i kontraslužbama, tankim nitima povjerenja, igrama oko novca, seksualnim aluzijama, mačističko-feminističkim postulatima, globalnim problemom ćelavosti i finansijskog prestiža.

Svi su prevareni i sve je fake. Ili nije?!

Toliko igrica naporno je za praćenje. A onaj subjektivni gledalac (ljubitelj glavnih glumaca, npr.) ne može u potpunosti da uživa, jer na kraju ispadne glup. A ko želi da bude glup?

„Glupost“ u ovom filmu je zabavna. Julija Roberts i Clive Owen jesu par sa istinskom hemijom. Skoro da mogu da se takmiče sa Caryjem Grantom u izuzetno Hitchcockovoj zavrlzami Sjever, sjeverozapad. Oni dobro izgledaju i dobro glume višeznačne dijaloge. Njihova međunapetost jeste realna.

Glavni negativci (da li su negativci ili tajkuni, da li su svi tajkuni negativci?) takođe su dva izuzetna glumca – Tom Wilkinson i Paul Giamatti. I njih vrijedi pogledati zbog načina na koji su se zabavljali prikazujući moćnike, komične u borbi za prestiž, iako povremeno izgledaju kao kojot i ptica trkačica.

Dalje, zabavno je biti u nizu flešbekova, od kojih je skoro svaki u drugom egzotičnom gradu ili državi (Dubai, Njujork, Rim...). Gradovi, situacije, godine, zapleti i raspleti smjenjuju se maskama tipičnim za špijunske filmove iz 50-ih i 60-ih i uvlače vas u slagalicu niza elipsi.

Na nesvjesnom nivou, rediteljsko rješenje sugeriše vam da treba da dignete ruke od toga ko koga, odakle, kako i čemu. To bi trebalo da vam olakša praćenje radnje, da vas navede da odustanete od traženja logike. Jer, svaki pokušaj dramaturške kauzalnosti definisan je samim naslovom filma (Dvoličnost). A ta dvoličnost gledljiva je i zbog dobro napisanih i odglumljenih dijaloga koji, opet, u kontekstu čitavog filma, nikada ne znače baš ono što je izgovoreno.

Komplikovano? Jeste. A i pretenciozno u žanru koji ne toleriše takvu vrstu pretencioznosti. Ali je i zabavno. Nedovoljno od autora Michaela Claytona, jednog od zanimljvijih filmova snimljenih u posljednjih nekoliko godina. Ali, opet u skladu sa njegovim opusom. Jer je i Michael Clayton više pametan nego emotivan film, mada je reč o drami. Dvoličnost je takođe intilegentna high budget doskočica, u kojoj, kako smo rekli, ništa nije onako kako izgleda. Reklo bi se da, ako je i za špijunski film, mnogo je.