Trockizam, nudizam, revizionizam...

Kao jedan najplodnijih i najvažnijih srpskih pisaca s kraja prošlog i početka ovog veka, Svetislav Basara je poslednjih izabrao nove uloge: medijske prznice, neumornog polemičara, priučenog ambasadora, čak i glumca u pokušaju... To se nije značajnije odrazilo na kvalitet njegove proze. Naravno, ako se po strani ostavi autoreciklaža kojoj je on itekako sklon.

U slučaju romana Dnevnika Marte Koen (Dereta) Basara je svoj na svome. Sve nužno i poznato je tu – vatreno provetravanje istorijskih i drugih dogmi, fiktivne biografije fiktivnih i manje fiktivnih likova, fragmentarno poigravanje formom i višestruko sagledavanje istih događaja, povremeno ingeniozna duhovitost i dosta preterivanja. Otvoreno komentariše stanje stvari već u samom podnaslovu: „Okultna pozadina komunističkog pokreta u Jugoslaviji 1928-1988“. Okultno kao polazište sa opipljivim ishodištem, da budemo precizniji.

Heroina Marta Koen je možda i najživopisniji glavni lik iz poznijeg dela Basarinog opusa. Ona je najbolje čuvana tajna ovdašnjih hroničara uspona i pada srpskog/yu komunizma. Kao staricu je spaljuje pomahnitali monah, da bi samo nekoliko dana kasnije njenu sahranu pohodila vrhuška srpskog komunističkog režima (među kojima i poneki mrtvac koji se, kako je već to kod Basare i red, uporno opire takvom stanju). Marta Koen postaje sezonska opsesija senzacionalističke štampe, budući da je njen život, učinak i status unutar proleterske hijerarhije pod neprozirnim velom misterije.

Odličan početak i već odavno poslovična Basarina zaokupljenost zvaničnom istorijom kao nemuštom smešom rekla-kazala preterivanja, mitologizacije i budalaština raznih vrsta. Tako dolazimo u priliku da sagledavamo Martu Koen kroz raznorodne, često i međusobno oprečne prizme: kroz svedočenja (ili bulažnjenja?) preživelih savremenika, njene dnevničke zapise, ispovest ubice, zabeleške Sigmunda Frojda tokom seanse sa tada mladom Martom, moguće konstrukcije državne bezbednosti koja nikada ne spava...

Basara Martin lik konstruiše kao zbir imagiranih i stvarnih sećanja, gradeći tako junakinju koja je uspela da se sakrije u neku od mnogih mistifikacija što ih je sama o sebi širila većim delom 20. veka. A sve to mu u krajnjem zbiru daje priliku da istoriju jednog ličnog putovanja izdigne na nivo opštosti i razotkrivanja prave suštine komunističkog pokreta. U takvoj konstrukciji svaka je opsena moguća istina, i to je kota sa koje Basara najbolje sagledava ovo ovde i sada.

Autoreciklaža stoji kao stalna zamerka većem delu skorije Basarine bibliografije, i nje je i ovde napretek. On varira ne samo kroz svoje opsesivne teme, nego i kroz čitave segmente pređašnjih knjiga. Uz odsustvo samokontrole u završnoj četvrtini romana i iskliznuća u pravcu već poznatih parafilozofskih traktata na ontološke teme, to predstavlja i najuočljiviju manjkavost Dnevnika Marte Koen.

S druge strane, u većem delu knjige se može uočiti Basarina relaksiranost, gotovo zaigranost nad beskrajnim mogućnostima za podsmeh i prozivku, što čini da Dnevnik Marte Koen, uprkos svoj bremenitosti i polaznoj hermetičnosti, bude ležerno čitalačko iskustvo.

I u ovoj epizodi Basara nastoji da istraži, osvetli, a ako ni to nije dovoljno, i da preinači rubne delove opšte poznatih stranica ovdašnje istorije. Uprkos slabostima, Dnevnik Marte Koen nije viđen za rubne pozicije kako u okviru opusa autora, tako i u široj romanesknoj ponudi Srbije danas. Sasvim privlačna opsena.