Provera stvarnosti

Pitanje ponude i potražnje u popularnoj muzici nalik je čuvenom pitanju o redosledu kokoške i jajeta. U svakom slučaju, isprva skromno a kasnije sve ambicioznije, Exit je istovremeno testirao i širio granice interesovanja publike. Danas se desetine hiljada ljudi na Petrovaradinu praktično podrazumevaju, što se može iskoristiti kao dosta dobar reality check za raširenu tendenciju da se stvari u ovdašnjoj pop kulturi nekako "po defaultu" doživljavaju kao gotovo beskrajno crne.  

Prvi Exit, održan 2000. godine, nije puno ličio na dobro podmazanog mlađanog dinosaurusa od festivala s kakvim danas imamo posla. Umesto aktuelna četiri, trajao je 100 dana; umesto na Đavi, održavao se na više novosadskih lokacija; nije vrveo od zvezda sa Zapada. Oni koji su, pak, pohodili prvi/nulti Exit verovatno će reći da se atmosfera, zapravo, nije puno razlikovala od ove koja prati recentna izdanja festivala. Društveno angažovani pečat nultog Exita, višemesečne zabave koju je osmislilo troje studenata iz Novog Sada kao, između ostalog, vid protesta protiv režima Slobodana – Slobe Miloševića, vidi se – makar u tragovima – i danas, kad su pokretači Exita uspešni poslovni ljudi, a sam Exit krajnje ozbiljan poslovni projekat.

Svega nekoliko dana nakon završetka Exita 00, Sloba je pao. Stodnevni događaj na kom su, između ostalih, nastupili Darkwood Dub, Orthodox Celts, Van Gogh i Atheist Rap može se, tako, posmatrati i kao deo atmosfere promena koja je prosto morala da, konačno, da opipljiv rezultat.

Prvo postpetooktobarsko izdanje festivala, desetodnevni Exit 01, takođe je reprezentativan za atmosferu koja je preovladavala u društvu. Osećaj bliskosti muzike i politike još je bio jak; verovatno, zapravo, jači nego ikad pre ili posle toga. Zajedništvo stanovništva s političarima kakvo je pokazano, na primer, na nastupu ministra finansija u vladi Zorana Đinđića Božidara Đelića i njegovog tadašnjeg prijatelja, u tom trenutku svežeg i agilnog guvernera Narodne banke Srbije Mlađana Dinkića, koji su pred publikom u kojoj sarkazam još nije bio nadvladao entuzijazam izveli obradu pesme EKV-a Novac u rukama, danas je gotovo nezamislivo.

Ovaj nastup, naravno, ne može da istrpi iole ozbiljnu muzičku kritiku: kako kad je u pitanju kvalitet izvedbe, tako i kad je reč o suštinskoj umesnosti čina u kom dva prva čoveka ekonomske politike zemlje pevaju o novcu "lepljivom od znoja i masnom od krvi". Mera u kojoj su moguće komplikovane implikacije ovakvog „performansa“ bile daleko od fokusa kako većine publike, tako i – sasvim iskreno verujem u to – izvođača, dirljivo svedoči o količini pozitivne energije koja je u tom trenutku postojala u srpskom društvu. Taj trenutak nije dugo trajao, ali ostaje zabeležen kao možda najbolja ilustracija kratkotrajnog doba nevinosti postpetooktobarske Srbije.

Pošto su im nove vlasti pomogle ne samo muzičkim talentom nego i finansijski, organizatori su na drugi Exit doveli nekoliko zvučnih stranih imena. Na festivalu, koji se tada nastanio na Petrovaradinskoj tvrđavi, nastupili su, između ostalih, Finley Quaye, Banco de Gaia, Kosheen, Tony Allen, Darko Rundek i KUD Idijoti.

Naredne godine prisustvo političara bilo je znatno manje; iz nekih drugih razloga, bilo je, istini za volju, manje i zadovoljstvo posetilaca. Tokom devet dana nastupili su Asian Dub Foundation, Smoke City, Transglobal Underground, LTJ Bukem, Marshall Jefferson... kao i mnogi "povratnici", među kojima su već počele da se kristališu skoro pa konstante festivala, poput Rony Sizea i Darka Rundeka. Bilo je jasno da je devet dana previše, a bilo je jasno i da se idila između Exita i vlasti završila: nakon što su organizatori objavili kako su, suma sumarum, na ovom Exitu pukli nekoliko stotina hiljada evra, poslovično budna i agilna Demokratska stranka Srbije zainteresovala se za poslovanje festivala, izražavajući sumnje u njegovu legalnost koje će kulminirati dve godine kasnije.

Exit 03 organizovan je znatno poslovnije: sveden na četiri dana, ugostio je niz zvučnih imena, među kojima su se našli Tricky, Rollins Band, Stereo MC’s, Shane MacGowan, Jeff Mills... kao i irsko-engleski sastav Moloko, čiji je nastup izazvao do tada nezapamćeno interesovanje. Komercijalno usmerenje festivala postalo je, neminovno, značajno izraženije: svaka bina imala je sponzora, a reklamna kampanja koja je prethodila festivalu bila je izuzetno intenzivna. Nakon problematičnog Exita 02, ovo izdanje može se posmatrati kao konačno uspostavljanje Exita kao ozbiljnog igrača na tržištu, što je bio jedini način ne samo da festival opstane, nego i postane ono što je danas.

Naredne godine Exit je ponovo bio pouzdan lakmus za domaće političke trendove. Dobar deo predizborne kampanje, naime, dvojica čelnika Exita – Dušan Kovačević i Bojan Bošković – proveli su utamničeni zbog sumnje da su proneverili silne novce. Ostatak ekipe tvrdio je da su njih dvojica žrtve političke igre; po završetku predsedničkih izbora (na kojima je, podsetimo, kandidat legalističke vlade osvojio četvrto mesto, uprkos pravedničkoj borbi protiv Sablje i lidera Exita), vuk je tako temeljno pojeo magarca da ne samo da nije bilo suđenja, nego se nije ni temeljno istražilo pitanje zašto su i kako, zapravo, dvojica mladih pop biznismena ležali u pritvoru, i to baš tada.

Nekako je, pak, sve vreme bilo jasno da će Exit ipak biti održan. Exit 04 ugostio je američke repere Cypress Hill, koji su izazvali novi vrh interesovanja publike, kao i trip hopere Massive Attack, metalce Soulfly, Marleyjeve Wailerse, Tima Maasa, Howie B-ja, te Iggyja i njegove Stoogese. Ovi poslednji verovatno su prilično zbunili većinu posetilaca, kojima je kroz reklamnu kampanju bilo sugerisano da će Iggy izvoditi solo hitove.

Nije nam poznato jesu li znali da se od njih očekuje da sviraju Passengera, tek, reujedinjeni giganti – s Mikeom Wattom na basu umesto preminulog Davea Alexandera – priredili su beskompromisan, patiniran i, na kraju krajeva, toliko moćan šou da moru ljudi ispred njih teško da je smetalo odsustvo Iggyjevih „narodnijih“ hitova. Publika se snašla i uživala, a snašao se i Nenad Čanak na druženju sa Stoogesima, nakon kraćeg nesporazuma – prvo je malo, naime, mislio da je novi basista benda konobar koji treba da ga služi dok pijucka vino sa Iggyjem.

Na Exitu 04 nastupio je i Zvonko Bogdan, otvarajući, za naredne godine, vrata drugim atipičnim izvođačima koji mogu da premoste neke od jazova na kojima se u domaćem popu često bespotrebno insistira, i s druge strane, ilustruju neke suštinske razlike na onome što se obično doživljava kao druga strana. Takvih, doduše, nema puno, ali su dragoceni: bez obzira na to da li se odlučite da posetite njihove nastupe ili ne, ima nečeg neosporno prekrasnog u činjenici da su deo festivalskog miljea postali i ljudi poput Bogdana i, kasnije, Esme Redžepove i Šabana Bajramovića.

(nastaviće se)