Through the Devil Softly

Hope Sandoval je osvojila kraljevski tron tragajući tokom dosadašnje karijere za savršenim zvučnim ekvivalentom prelaska tananih, najčešće i nerazaznatljivih granica između velikih oprečnosti – života i smrti, sna i jave, potištenosti i ushićenosti životom kakav jeste i kakav jedino može biti.

Neki bi to prosto nazvali dream popom. Što zapravo ponajpre i jeste – muzika koja jednako crpi iz omamljujuće onostranosti sna i muzičkog (ruku pod ruku sa geografskim, kako već i red i zdrav razum nalažu) nasleđa sveta koji nas okružuje.

Neko je lucidno (i, što je daleko važnije, precizno) primetio: „Mazzy Star su stvarali country kako ga doživljava Tim Burton“. Mada bi, tragajući za analogijama, poređenjima, referencama i prečicama u objašnjavanju njihovog stila, trebalo dodati i kanadskog sineastu Atoma Egoyana (za one sklone eksperimentima, evo predloga – pustite Egoyanovu Slatku sutrašnjicu, a ton pokrijte bilo kojim albumom Mazzy Star, ili čak i ovom pločom, slika i zvuk u savršenom spoju!!!).

Mazzy Star bi se svakako nametnuli i sa drugim/drugačijim vokalom, to je teško i zaludno osporavati, ali je glas Hope Sandoval (bio) upravo onaj tajni sastojak koji je priču o putovanju u potrazi za istinskim zvukom Amerike izdvojio iz okeana sličnih. Zato ne treba da čudi što je Sandoval i u solo danima bila obasuta najrazličitijim ponudama za saradnju.

Tako se našla u društvu: The Chemical Brothers, Jesus & Mary Chain, Massive Attack, Bert Jansch, Death in Vegas, Richard X. I naravno – Air kojima je Hope Sandoval opevala Cherry Blossom Girl. Sintagma kojom bi se fino dala opisati i sama Hope.

Stigla je jesen, sa njom, kako vele i vrh recesionog talasa, a svinjski grip i nova školska godina su pred vratima. Neko će plebs morati da uteši i da mu ponudi makar nepun sat neprikosnovene lepote. Osam godina nakon prethodnika Bavarian Fruit Bread, pod istom firmom (Hope Sandoval & The Warm Inventions), i 13 godina od poslednje ploče Mazzy Star, Hope je ponovo svoja na svome.

Ponovo udružena sa Colmom O. Ciosoigom (bivšim bubjarem My Bloody Valentine), Hope Sandoval nam šalje ovo ljubavno pismo sročeno tokom čak nekoliko godina na dve adrese – Kalifornija i irske planine.

Na Through The Devil Softly (zgodna igra reči sa izvoriom u biblijskom stihu ’through the glass darkly’) Hope Sandoval i družina pružaju snoliki slowcore, koji ujedinjuje ogoljenost tex-mex predela i raskošnu lepotu irskih pejzaža. Bez i najdiskretnijeg mogućeg nagoveštaja autoreciklaže, Sandoval uspeva da uradi ono čime je tokom svih prethodnih godina hipnotisala brojne poklonike. Na ovoj ploči sve je u nagoveštaju, i izvorište i krajnje odredište ove avanture su treptaji duše, magična prostranstva (sa pravim razlogom) neizrecivog.

Upravo takva je i početna Blanchard – pospani šapat Sandalove mami u san, ali i lekovitu instrospekciju. Njen glas u Wild Roses beži iza granica čujnog, dok je u izuzetnom cajun bluesu For The Rest Of Your Life taj isti glas blago zapovedan. Ova pesma bogatom dekoracijom u dubini zvučnog kadra odudara od prevlađujuće atmosfere svedenosti i umerenosti, kako bi glas bez smetnji izborio i ovu bitku.

Najlepše i najmaštovitije su Lady Jessica and Sam i Thinking Like That. Druga donosi pravi mali boj između Sandoval u punoj formi i razigranog čela. Blue Bird pruža ugođaj countryja iz minulih vremena, a Fall Aside umerenu psihodeliju, dok Trouble dosta duguje britanskom folku 70-ih i samom Janschu, sa jedne, i latino magijskom realizmu sa druge. Na samom kraju, kucnuo je čas da nam se dama obrati pevajući plačljivu, ali umirujuću uspavanku Satellite sa šuštavih radio-talasa.

Scena je krcata, zapravo sve krcatija damama čiji bi glas recenzenti (pa i potpisnik ovih radova) u trenu, a u nedostatku boljih/novih izraza opisali kao ’snen/eteričan/nestvaran/lahorast“, ali jedna je ipak Hope Sandoval.

Zašto? Izgleda da je to jedna od onih misterija čije rešenje se ukazujee negde na kraju tunela, ako i tada. Misterija koja će to i ostati i posle ovog prikaza. Životna činjenica kao takva. I tačka.

Audio:

• MySpace