Staro za novo

Naslov originala: Vratne lahve
Scenario: Zdenek Sverak
Uloge: Zdenek Sverak, Daniela Koloarova, Taiana Vilhemova, Jiri Machacek,  Pavel Landovsky
Žanr: gorko slatka drama
Trajanje: 100 minuta
Proizvodnja: Češka Republika/Velika Britanija, 2007.

Opšte je uverenja da je Oskar za najbolji film van engleskog govornog područja tek puki odraz civilizovanosti i političke ispravnosti, a ne dokaz iskrenog uverenja da i filmovi sa dalekih adresa zaslužuju pažnju i poštovanje.

A Jan Sverak je, kao predstavnik ne toliko geopolitički nezaobilazne Češke, ipak uspeo da se dočepa nagrade u toj kategoriji pre dvanaest godina. Pomalo iznenađujuće, Sverak nije nastavio karijeru u Holivudu, što je najčešće slučaj sa laureatima u ovoj kategoriji.

Nakon višegodišnje pauze, Sverak je snimio Tamnoplavi svet, melodramu na temu ljubavnog trougla smeštenog u vihor Drugog svetskog rata. I, premda se radilo o ispoliranom ostvarenju bez krupnijih falinki, snimljenom na engleskom jeziku, sa međunarodnom podelom (Tara Fitgerald i Charles Dance), film nije bio primećen van Češke.

Usledila je ponovo duža pauza, malo rada na televiziji i – Prazne flaše. Film stiže do nas sa primetnim zakašnjenjem (reč je o produkciji iz 2007. godine), ali to ne smeta krajnjoj recepciji film, budući da Sverak, kao i slučaju Kolje, ni ovde značajnije ne insistira na ovovremenosti i aktuelnom društvenom kontekstu.

Prazne flaše donose jednostavnu priču – srednjoškolski profesor književnosti pred penziju, nakon manjeg incidenta u školi, odlučuje da da otkaz i, gonjen strahom od galopirajuće starosti, potraži novo, inspirativnije uhlebljenje. Izbor pada na rad u supermarketu u sektoru za prijem/otkup praznih flaša. Iako suočen sa nerazumevanjem supruge i uže okoline, profesor pronalazi sreću, te poput oronule, muške, češke Amelie Poulain daje sve od sebe ne bi li usrećio nove poznanike i prijatelje.

Međutim, iako glavni junak menja svoj društveni kontekst, mi, kao gledaoci, ne primećujemo promenu u njemu samom, zbog čega izostaje dublji smisao važnog životnog zaokreta. Potom Sverak upada u zamku isuviše očigednog kontrapunkta - „punjenje“ praznih glava učenika neželjenim znanjem nasuprot praznih flaša koje treba sortirati i pohraniti - koji postaje lajtmotiv i prečesto figurira u filmu.

Spas iz te klopke reditelj i scenarista pogrešno vide u nagomilavanju narativnog materijala, pa pavićevski umrežavaju likove što naposletku prerasta u lako uočljivu konstrukciju.

Prazne flaše upadljivo remiksuju elemenata koje je Sverak plasirao u Kolji  izuzev što je nedovršeni češki soc-realizam iz ovog filma sada olakšan EU pasošima. Tako ponovo kao ključne adute: gorko-slatku, životnu priču sa simpatičnim glavnim junakom (rediteljev otac Zdenek, ujedno i scenarista filma), diskretni humor, melanholiju u podnošljivoj razmeri. Ova primena istih elemenata samo ističe koliko su Prazne flaše u senci svog slavnijeg prethodnika.

Na drugoj strani, Prazne flaše se preporučuju šarmom glavnih junaka, preglednom naracijom i zanimljivom završnicom, što u krajnjem zbiru ovo delo ostvara na razmeđi već viđenog filma, korektne repertoarske drame i tapkanja u mestu kada su najvažniji autori u pitanju.