Haška idila u dve boje

Originalni naslov: Storm
Scenario: Bernd Lange, Hans-Christian Schmid
Uloge: Kerry Fox, Anamaria Marinca, Stephen Dillane
Žanr: sudska drama / politički triler
Trajanje: 110 minuta
Proizvodnja: Nemačka, Danska, Holandija, 2009.

Oluja je najnoviji u nizu zapadnih filmova koji se osvrću na rat u bivšoj Jugoslaviji, ovog puta iz perspektive Haškog tribunala. Hannah Maynard (Kerry Fox) je tužiteljka Haškog tribunala, koja se, zarad lakog napretka u karijeri, prihvata zvučnog i unapred dobijenog slučaja protiv srpskog ratnog zločinca.

Glavni svedok optužbe biva uhvaćen u laži i na vrloj tužiteljki je da slučaj vrati na noge i spase sopstvenu reputaciju. Nepogrešiv detektivski njuh, protivno zdravom razumu i nalozima nadređenih, navodi je da ključ drži Mira Arendt (Anamaria Marinca), sestra lažnog svedoka, rešena da živi srećno i dugovečno u toplini porodičnog doma u Berlinu.

Kredibilitet filma ugrožen  je od samog starta svojevoljnim upadanjem u žanrovske konvencije. Film počinje akcijaškom rekonstrukcijom hapšenja Ante Gotovine, čemu se pridodaje i tim forenzičara, kao precrtan iz krimi serije Mesto zločina.

Snaga tužiteljke naglašava se seksualnošću, zarad čega joj je podaren ljubavni zaplet u stilu TV sapunica, a zakulisne radnje na sudu i usiljeni preokreti osmišljeni su po šablonima sudske drame i političkog trilera. Za slučaj da nemačka domaćica u publici nije ubeđena, tu je i melodrama u kojoj tužioci, gonjeni ličnom ambicijom, ali okićeni oreolom pravde, rone krokodilske suze nad sudbinom svedoka čiju bezbednost žrtvuju.

Kao rezultat višegodišnjeg istraživanja reditelja Hans-Christiana Schmida i scenariste Bernda Langea, Oluja ne posramljuje svoje autore iznošenjem krupnih neistina. Schmidovo polazište o zločinima u Bosni jeste nedvosmisleno istinito, koliko god to suprotnoj (čitaj: srpskoj) strani na momente bilo neprijatno, ali da bi politički film postigao ideal verodostojnosti, neophodno je osvetliti događaje iz ugla svih sukobljenih strana.

Oluja, međutim, stranu A prikazuje kroz patetičan iskaz žrtve, čija borba za pravdu predstavlja srž filma, kao i kroz lik svedoka koji čini krivokletstvo i traži naše sažaljenje. Sve što se, pritom, o strani B zna je da su njeni predstavnici u ratu silovali žene, ubijali civile i šutirali bebe koje im se nađu na putu, a da se u mirnodopskim uslovima zadovoljavaju političkim mešetarenjem, otimanjem dece, zastrašivanjem žena i kamenovanjem automobila. Kriminal najbolje cveta u Banja Luci, a humora radi, nije zgoreg saznati ni da je na beogradskom aerodromu nemoguće kupiti pristojnu kravatu.

Crno-bela postavka odbija od početka, ali odurnost haških karijerista, dokumentaristički prikazane sudske procedure i disproporcija između interesa suda i interesa svedoka, kao uspeli aspekti filma, drže vas u nadi da će Oluja na kraju izbiti na pravi put. Ipak, kad scena kulminacije svom silom zagaca po klišeima sudske drame, sve iluzije o integritetu filma bivaju raspršene, dok prividno ambivalentno razrešenje ostavlja svaku stranu zadovoljenu i svaku vrlinu nagrađenu.

Schmid je dovoljno skeptičan da ne pokaže Hag kao Crveni krst i dovoljno taktičan da primeti da, u sukobu pravde i prava, nedužni obično vuku deblji kraj. Time je na Berlinaleu zavredeo nagradu Amnesty International, ali ne i da Oluja bude zapamćena kao išta više od razočaravajućeg filma i neuverljive političke izjave.