Murdering Oscar (and other love songs)

Ne dajte da vas naslov novog solo albuma vođe Drive-By Truckersa Pattersona Hooda zavede. Murdering Oscar (and other love songs) nije ni album murder-balada ni srcedrapateljna kolekcija ljubavnih pesmuljaka.

Mada, jedan Oscar zaista biva ubiven, a mnogo srca biva slomljeno... Stvar je u tome što Patterson nije bez razloga čovek koga ugledniji muzički časopisi nazivaju možda najtalentovanijim rockerom u današnjoj Americi, i što kao takav ne dopušta da bilo čemu što napravi bude prilepljena bilo kakva etiketa.

Jedna od najčešćih etiketa koja ide i uz Truckerse i uz Pattersona Hooda je „južnjački rock“, pravac u kojem se uz Lynyrd Skynyrd i Allman Brotherse, nažalost, prečesto šlepaju i razni mračnjaci i budale. Poput naših nedavnih gostiju ZZ Topa, i on je stalno primoran da objašnjava da to što si Južnjak ne mora da znači da si u slobodno vreme obučen u čaršav i da pališ krstove po obojenim dvorištima, da si neobrazovana isključiva seljačina, ili bar da redovno glasaš nadesno.

„Mi ne možemo biti dalje od toga“, objasnio je Hood u skorašnjem intervjuu Pop Depresiji.

Ne postoji bolji dokaz za to od albuma Murdering Oscar, na kojem se nalaze pesme nastale u periodu između 1991. i 2006. godine. Lične ispovesti, svedočanstva o savremenoj Americi, omaži muzičkim herojima, porodične tajne i laži, propale i večne ljubavi teme su oko kojih se vrti Hoodov drugi solo album (prvi je bio znatno svedeniji Killers and Stars).

Toplina izbija iz doslovno svake pesme na ovom albumu. Ima je čak i u naslovnoj i otvarajućoj pesmi, sestri-bliznakinji Cashove Folsom Prison Blues. Za razliku od Johnnyja, koji onog nesrećnika iz Rina ubija samo da bi ga gledao kako skapava, Pattersonov ubica u zločinu vidi iskupljenje: „I killed Oscar, shot him in the head/Put the gun in his mouth, watched his brains fly out/Saw my worries fade as the hole got bigger/Solved all my problems with a trigger.“ I još: „I don’t need redemption for my sins/I don’t need salvation cause I saved myself.“

Bez trunke poučitelnog a jalovog moralisanja (za taj posao se dobija plata), ova pesma je savršen primer razobličavanja banalnosti zla, prikazujući ga iznutra, iz perspektive zločinca koji, naravno, ima savršeno logično objašnjenje za to što radi. Uostalom, mislite li da su Škorpioni pucajući u potiljke, sa sve tetovažama Sv. Petke na mišici, razmišljali drugačije?

Kada neko ovako otvori ploču, onda mu je bolje da pazi kako će dalje. I to je možda najveći kvalitet Hoodovog pisanja - ne znam ni za jedan primer muzičara koji tako ozbiljne teme obrađuje s takvom merom i sa takvim rockerskim nervom da ni na trenutak ne guši i ne gubi rockersku autentičnost. Zaista, ko još svira zapaljivu mešavinu južnjačkog rocka, countryja i plavookog soula, i usput parafrazira Hannu Arendt? Patterson to uradi i ne trepne, a onda ide dalje.

A dalje ide Pollyanna, najstarija pesma na albumu (iz 1991), poletna ljubavna priča o tome kako jednog dana sve bude lepo i sticky – krevet, pod, on, ona – ali ona ipak odlazi drugome: „I was sticky and she was sticky/Too bad she could not stick around“. „Uvijek netko drugi jebe naše ljubavi“, rekao bi Igor Mandić.

U opisu ove pesme (a u bukletu je svaka stvar potanko eksplicirana i temeljno demistifikovana), Hood kaže da je nastala u vreme kad je sve oko njega pucalo: i u Americi (Kurt Cobain sebi u glavu, River Phoenix u venu, a O. J. Simpson u ženu i njenog ljubavnika), i privatno (u istom danu se razveo i raspao mu se bend Adam’s House Cat). Tada je pomišljao i na samoubistvo. Nemajući kuda i kome, seo je i napisao ovu pesmu koju bi mogao da potpiše i Bruce Springsteen i koja predstavljala prekretnicu u njegovom životu i karijeri.

Dvadeset godina kasnije, on je vođa Drive-By Truckersa, jednog od najdragocenijih američkih bendova, i ponosni je suprug i otac dvoje dece. Iz te sigurne luke potiče većina ostalih pesama na albumu, a ožiljci iz vremena nastanka Pollyanne dali su svakoj priči na albumu finu dubinu i bolje razumevanje. Dovoljno da mu se veruje.

Svi likovi Pattersonovih pesama imaju imena, i iako je možda u pitanju samo trik kojim lakše postiže autentičnost, u mom slučaju trik je dovoljno dobar, jer to su očigledno ljudi od krvi i mesa. Od sirotog Oscara, preko nemirne Pollyanne, do stvarnih osoba (bejzbol igrač Lou Gehrig, Kurt Cobain) i čitavog omanjeg rodoslova... Ja, naime, ne znam za mnogo rockera u čijim se pesmama pojavljuje toliko ujaka, stričeva, tetki, zaova, sestara, braće, đedova i ćaća kao kod Pattersona Hooda.

To se ne odnosi samo na likove u pesmama, nego i na muzičare na ploči – u nekoliko navrata gostuje i Pattersonov otac David Hood, poznati basista sa scene Muscle Shoals, koji je svemu dao mrvu pomalo iznenađujućeg motownnovskog šmeka.

Iako su naklonost i nežnost s kojima govori o porodičnim i ljubavnim odnosima dirljivi, Hood ne idealizuje ni jedno ni drugo. Tako recimo zadrtost zavađenih farmera razbija potencijalno lepu kaubojsku romansu (The Range War), majka-rock zvezda opsednuta liposukcijom i partijima zaboravlja na rođenu ćerku (Walking Around Sense), a nekadašnji Romeo i Julija guše se u žabokrečini srednjeklasnog bračnog životarenja (Screwtopia)...

Ipak, u svetu u kojem tip koji nalazi Cobainov leš prvo zove novine pa 911 (Heavy and Hanging) i u kojem je sve „fucked up since 9/11“ (Pride of the Yankees), utočište valja tražiti na dva mesta – u zagrljaju voljene osobe ili odane porodice.

Zato jedno od najsimpatičnijih mesta na albumu predstavlja pesma Grandaddy, u kojoj Patterson poručuje da će kao deda biti „the laziest sonofabitch you ever seen“ i čija će kuća biti zatrpana čokoladicama za unuke, dok je za sebe smislio jednostavan plan: „If I live to be bout ninety five/I’ll just sit there on my porch and eat myself an apple.“ Malo mi za sriću triba, pevao je jedan drug(ačij)i Južnjak...

I kao da sve to nije dovoljno, album zatvara pesma godine. Nastala u smrdljivom motelu nakon svirke u nekoj južnjačkoj bestragiji, Back of a Bible predstavlja pravu monster-hitčinu, furioznu gitarsku himnu ljubavnim pesmama, radijskim stanicama i motelskim sobama s Biblijom na nahtkasni i pogledom na parking. Ali, pre svih, supruzi Rebeki.

Nekad sam se i sâm zanosio pisanjem poezije. A o čemu da pišem, kad je samo ovom pesmom Patterson Hood rekao manje-više sve što ja imam reći o bilo čemu?

Povezano:

• Brighter Than Creation's Dark, recenzija (2008)

Audio:

• MySpace