Haneke ima čast da kao Austrijanac bude nemački kandidat za Oskara, i to filmom koji razmatra škakljivu temu rađanja fašizma upravo u Nemačkoj
Originalni naslov: Das weisse Band
Scenario: Michael Haneke
Uloge: Christian Friedel, Leonie Benesch, Burghart Klaussner, Rainer Bock, Susanne Lothar
Žanr: istorijska drama
Trajanje: 144 minuta
Proizvodnja: Austrija, Nemačka, Francuska, Italija, 2009.
Pitanja nasilja i društvene odgovornosti, kao stalne teme Hanekeovih filmova, pronalaze mesto i u Beloj traci. Ovoga puta on se pozabavio ironijom koja ga duže vreme opseda, a to je činjenica da njegovi sunarodnici sebe i svoje pretke mahom smatraju žrtvama nacizma, iako su masovno podržavali tu politiku.
Bela traka se odvija u ruralnoj Nemačkoj pred sam početak Prvog svetskog rata. Niz nemilih događaja, čiji počinioci ostaju nepoznati, unose nemir u meštane i zaintrigirane gledaoce. Kao u Skrivenom, Haneke koristi misteriju kao oruđe kojim privlači pažnju publike, da bi joj zatim implicitno predočio svoj pravi predmet interesovanja i na kraju je drsko ostavio nezadovoljenom nerazrešenošću zapleta.
Narator prosvetljen vremenskom distancom na samom početku najavljuje da čudnovati događaji u selu mogu donekle pojasniti zbivanja u čitavoj zemlji. Haneke nas divnim slikama navodi da uživamo u lepoti pastoralnog života u zajednici nesvesnoj mehanizacije koja će je uskoro proždrati, pritom nam razvijajući osećaj nelagode da nešto strašno leži u pozadini.
Hanekea ne zanima individua, već kolektiv, te nudi široku paletu likova iz svih društvenih miljea. Demaskirajući sloj po sloj prividne idile, on razotkriva okrutnost društva još uvek zasnovanog na feudalnim odnosima i svu ranjivost apatične srednje klase. Kad masa pati, ona se drage volje hvata ideologije kao slamke spasa, što je model lako prepoznatljiv i na ovom području.
Uzrok različitosti nemačkog od italijanskog fašizma Haneke vidi u protestantizmu, stoga nije slučajno što seoskom pastoru poverava ulogu primarnog vaspitača. U sistemu precizno određenih pravila, deca odrastaju u konstantnom strahu od kazne, i zaziru i da se obrate svojim roditeljima. Vater familias vlada gvozdenom rukom po logici „Hrišćanska dužnost mi je da te istučem. Kao dobrog roditelja, udarci će me boleti više nego tebe, stoga mi duguješ i izvinjenje za torturu koju trpiš“.
Dok je tvrdokorni pastor čvrsto pozicioniran kao stub društva, sekularni učitelj biva lišen mesta u obrazovnom sistemu čim uvidi opasnost protestantskog odgoja.
Haneke očito ne veruje u mit o dečjoj bezgrešnosti. Uslovljeni da bespogovorno prihvataju autoritet, ma koliko se ne slagali s njim, deca razvijaju kolektivni psihološki profil čiju će manifestaciju osetiti čitav svet par decenija kasnije. Identifikacija sa agresorom tera ih da jedni prema drugima postupaju kako se postupa prema njima. Društvene norme postaju apsolutne, ideal se stavlja iznad osobe i neljudskost se rađa kao nužnost.
Film je formalan i krut kao njegovi najstroži likovi, ali zanatski besprekoran. Dug i smirenog tempa, on ne ostavlja utisak da ide ka razrešenju, već da prosto prisustvuje životima tih ljudi, gde povremeni trenuci poletnosti unose minimum radosti u upadljivo tmuran pogled na svet. Haneke pleni strpljenjem i snagom vizije, a u crno-beloj fotografiji pronalazi savršeni medijum koji kao da unosi život u slike s početka veka koje su formirale nasu vizuelizaciju tog perioda.
Teza Bele trake je da se mentalni preduslov za razvoj fanatizma javlja kao posledica konvencionalnog ustrojstva u kom se različitost tradicionalno kažnjava. Iako se bavi sopstvenim kulturnim nasleđem i glavni teret stavlja na jednu državu, Haneke ukazuje na mehanizam dehumanizacije ostvarljiv u svakom represivnom društvu.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Pedja (gost)
| 22.12.2009. 16.47.05
odlican film,a recenzija za svaku pohvalu,vidi se da covek prati Hanekeov rad...
-
tile (gost)
| 23.12.2009. 13.08.35
recenzija filma je u, cirka, dva pasusa, dok je ostalo najobichnije objashnjavanje shta je "pisac" teo da kaze za one sa "jeftinijim" ulaznicama... ko da je recenzent bio i sam nesiguran da je do kraja "skapirao" film pa je morao da o tome govori mnooogo vise nego sto treba. scenario? gluma? iz shirokog dijapazona likova samo pastor i ucitelj zasluzuju pomen i "opravdanje"? odsustvo boje, pa samim tim i krvi i shaltovanje "nasilnih" scena u odnosu na prethodne filmove? itd....
-
Dosada Bozija (gost)
| 23.12.2009. 13.42.22
Izgleda da ce svi umetnici modernog doba zavrsiti sa tom Besmislenom (da, sa velikim B) idejom, po kojoj se ljudi radjaju zli i za njih nema nade... Jedini nacin da se nekadasnji okoreli nacisti sprece da to ponovo postanu jeste da se njihov konzervativni nacizam zameni liberalnim nacizmom danasnjice...
-
Dosada Bozija (gost)
| 23.12.2009. 13.45.05
A, dobar primer "liberalnog nacizma danasnjice", bilo bi Vase odbijanje da mi objavite komentar. :-)
-
/\/\/\ (gost)
| 23.12.2009. 17.51.14
jako losa recenzija, neke bitne stvari su tek nacete, neke nisu ni pomenute, ideju filma smo i sami skapirali, al hvala na iscrpnim objasnjenjima.
inace meni licno se bela traka ne svidja, upravo zbog - 'Izgleda da ce svi umetnici modernog doba zavrsiti sa tom Besmislenom (da, sa velikim B) idejom, po kojoj se ljudi radjaju zli i za njih nema nade...' - a i generalno mi ne prijaju filmovi posle kojih izadjem iz bioskopa sa zeljom da umrem. ali, objektivno, ima tu svacega dobrog... treba voditi celo selo kroz film a ne pogubiti se... i njegova suptilnost, atmosfericnost, to je upravo ono sto osvaja.
-
ivana (gost)
| 10.01.2010. 17.46.55
Poslednji film Mihaela Hanekea (Das weisse Band, 2009) možda najbolje može da se sumira upravo kroz ovaj podnaslov. Mnogi kritičari su ga okarakterisali kao postapokaliptičnu viziju, implicirajući da su se “sve apokalipse već desile”, dajući time oštar komentar svim filmskim vizijama nekakve tobožnje apokalipse koja tek treba da zadesi čovečanstvo. Drugi ga, pak, vezuju za jedno razdoblje ljudske istorije i u njemu vide pokušaj smeštanja korena potonjeg nacizma. Film jeste okvirno smešten – prostorno: u jedno nemačko selo, vremenski: u period pred izbijanje Prvog svetskog rata, međutim on sobom nosi i srednjovekovno mračnjaštvo čiju paradigmu najjasnije možemo očitovati u sceni u kojoj je dečak prinuđen da spava na leđima sa rukama vezanim za krevet, kao kazna za masturbaciju, a takođe nosi i nešto od svevremene distopijske vizije ili proste varijacije na temu zla. Dakle, film pre govori o vanvremenskim i vanprostornim preduslovima za generisanje (ili bujanje) socioloških pojava kao što su: sadizam, mizoginija, incest, hipokrizija, vladavina nasilja potkrepljena i uslovljena nizom pojava kao što su sujeverje, neadekvatno obrazovanje i represivno vaspitanje, prihvatanje vlasti kao nečeg što je “od Boga”, nedovođenje u pitanje autoriteta ali i drugim ograničenjima koje svaka zatvorena sredina nosi sobom. Naravno da je za generisanje ovih socioloških pojava dobro poslužilo smeštanje radnje u jedno selo sa ograničenim brojem aktera, ali ovo selo neizbežno upućuje na naše današnje “globalno selo” ne umanjujući niti uvećavajući pritom razmere svih navedenih pojava. Film Bela traka jeste jedna od bezbroj mogućih analiza zla: ali su sve te analize po svom karakteru ipak podeljene u dve grupacije: zlo se tretira ili kao nešto imanentno ljudskoj prirodi, stvar po sebi, slučaj; ili se tretira kroz sociološko-patološku prizmu: gde je ono uvek generisano, nečim determinisano, dakle: reaktivna kategorija. Ovaj film je studija zla koja pripada drugoj grupaciji.
Haneke pri svojoj analizi ne stavlja pojedinca u fokus, on se bavi zajednicom: njega zanima čitav onaj naizgled neobjašnjiv splet “lančanih” reakcija koje generišu ono što se može uzeti uzrokom ili svojevrsnom “dijagnozom” društva, “domino efekat” iz koga je teško izaći, deklarisati se kao pojedinac, naročito kao nevin pojedinac.
Koji su to postupci koji avu analizu čine posebno snažnom? Osvrnimo se na neke: to je najpre prećutnost: sve što se u filmu događa, ma koliko bilo morbidno i patološki, uzima se kao (trajno) stanje; pseudorealizam i dokumentarna crno-bela tehnika kreiraju specifičnu atmosferu “pasivnog”, “latentnog” zla, koje kada se ispolji zna da šokira ali i da biva zamračeno senkom nekog prethodnog ili potonjeg zla. Stvari koje, sa druge strane, na momente deluju kao proizvod (nesrećnih) slučajnosti, (kao što je pad doktora sa konja), ispostavljaju se kao deo nekog, naime: nečijeg davno smišljenog plana, češće: stvar osvete. Razume se, ova atmosfera je nabijena i paranojom, aurom zla kao nečeg konstantnog, podrazumevajućeg. Teško je odrediti čiji greh je “veći”: da li greh aktivnog zla, onog koje se ispoljava ili onog pasivnog: greh onih koji prećutno saučestvuju. Prećutno i pasivno zlo je najbolje izraženo na primeru žena: one su uglavnom tretirane kao privatna svojina: sa tim statusom se pasivno mire (pastorova žena sa čoporom dece), ne dovodeći u pitanje autoritet svojih “gospodara” ili najotvorenije saučestvuju (služavka seoskog lekara koja pristaje na bolestan odnos i prećutkuje incest). Paradoks je, kako to uvek biva, da ni ženski lik koji ima mogućnost izbora (baronica, preteča emancipovane žene) nema dovoljnu odlučnost da istu sprovede u delo: njen pokušaj bega dolazi prekasno; patetičan je i smešan; čak su i scene pobune služavke seoskog lekara ubedljivije, i verovatno se neće završiti samo na rečima. Sledeći ubedljiv postupak tiče se latentne dečije agresije. U vreme kada se najstrašniji zločini dešavaju, i na mestu na kome se dešavaju, uvek se nalaze deca; do kraja filma biva sve ekspresivnija njihova karakterizacija i nije čudno što se film poredi sa Goldingovim “Gospodarom muva”: u svireposti i brutalnosti dečijih zločina teško se može naći adekvatniji takmac. Scena u kojoj mali dečak na gotovo sokratovski način u sestrinim rečima otkriva laži i rupe kada govori (definiše) pojam smrti, na kraju je navodeći na iskaz nakon koga će demonstrativno i za posmatrača potpuno neočekivano, besno sa stola baciti činiju sa hranom, paradigma je za “zlo” koje se rađa kao posledica nemoći, kao “re-akcija” na korumpirano okruženje koje je davno izgubilo kompas. Ovo zlo je manje osvešćeno, a time i strašnije i manje objašnjivo od drugih dečijih zločina na koje nailazimo u filmu: mučenje životinja i slabijih (iskopane oči dečaku sa Daunovim sindromom, makazama proboden kanarinac koga Klara ostavlja na stolu svog oca, (pastora)), uživanje u zločinu: sadizam otrgnut kontroli.
Naravno, uvek ostaje pitanje: nisu li svi dečiji zločini samo jedan reaktivan mehanizam?
Drugim rečima: možemo li prevaspitati terorizam?
-
licno (gost)
| 20.01.2010. 03.57.18
koliko je haneke uspeo da napravi dobar film toliko je autor ovog teksta uspeo da promasi poentu
-
Kastig (gost)
| 01.03.2010. 08.33.34
Odavno me ni jedan film nije smorio kao ovaj, beskrajno dosadan i besmislen.
-
aleksandra (gost)
| 25.09.2010. 17.56.19
ovaj film je glup
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.