Iza hipi kulisa

Scenario: James Schamus, po knjizi Elliota Tibera i Toma Montea
Uloge: Demetri Martin, Imelda Staunton, Henry Goodman, Liev Schreiber, Jonathan Groff, Eugene Levy, Emile Hirsch, Paul Dano
Žanr: Komedija/Drama
Trajanje: 120 min
Proizvodnja: SAD, 2009.

Taking Woodstock je snimljen po istoimenim memoarima tada mlađanog Elliota Teichberga, kasnije poznatijeg kao Elliot Tiber (Martin), koji je usled porodičnih novčanih problema iskoristio svoj uticaj u minijaturnoj lokalnoj zajednici da u okolini poluraspalog motela svojih roditelja (Staunton i Goodman) organizuje rok festival. On, međutim, ni ne sluti koje će razmere taj događaj poprimiti i kakve će posledice imati na njegov život. Težeći samo finansijskom oslobođenju, Elliot će u toku festivala doživeti i spiritualno i seksualno.

Kao što ste možda već naslutili, ovaj film se ne bavi Woodstockom kao istorijskim, kulturološkim ili sociološkim fenomenom. Ang Lee tendenciozno zaobilazi sve „bitne“ događaje, npr. koncerte i Tiberovo druženje sa slavnim ličnostima (za razliku od knjige). Nasuprot tome, on baca pogled iza kulisa rok festivala, sa ciljem da nam ispriča Elliotovu porodičnu i ličnu dramu. Pritom povremeno kontrastira „normalne“ stanovnike majušnog Bethela i „čudne“ hipike radi komičnog efekta.

Međutim, uprkos tome što je početna ideja dobra, a scenario ima nekih zabavnih scena, čini se kao da je Lee ovom projektu pristupio sa nedovoljno strasti. Iako je spor tempo nešto što obično dobro funkcioniše u njegovim filmovima, ovde čini da se napetost razvodnjava a emocije splašnjavaju. Lee propušta i da razvije nekoliko intrigantnih podzapleta, koji ostaju nerazrešeni. Film tako leluja između kaleidoskopa minijatura i Elliotovog bildungsromana, a da pritom nije previše uspešan ni u jednom ni u drugom.

Demetri Martin je prilično bledunjav u glavnoj ulozi, i njegova izvedba znatno trpi usled toga što je okružen boljim likovima. Imelda Staunton, majka-tiranka, je istina manje napirlitana, ali podjednako fanatična u svojoj autoritativnosti kao i kada je bila Dolores Umbridge u petom nastavku Harija Potera. Ona forsira stereotip škrte Jevrejke izvan granica karikature, do domena tragičnog.

Liev Schreiber je urnebesan kao telohranitelj-transvestit, kome su raščupana plava perika i roze haljina jedini znaci ženstvenosti. Ipak, i on i mnogi drugi likovi (golišava pozorišna trupa, nadrogirani par iz Kalifornije, pa čak i sam Michael Lang) ostavljeni su na nivou rekvizita i nisu ni razvijeni, ni dovoljno iskorišćeni. Zamišljen kao „jedini normalan“ u ovom moru ludaka (i sa jedne i sa druge strane), glavni junak je donekle simpatičan, ali pomalo dosadan, tako da film prožima osećanje ravnodušnosti.

Nije problem u tome što je reditelj spomenik legendarnom rok događaju ostavio u senci razvoja glavnog junaka, već što taj junak jednostavno nije dovoljno interesantna, a čini se da je i sam Lee to shvatio, te je pokušao da sve začini egzotičnim epizodistima. Rezultat je sasvim gledljiv, blago nostalgičan, na momente uvrnuto komičan film, koji na žalost nije do kraja iskoristio ni jedan od svojih potencijala.