(Virgin)
Bivši progresivac, danas opčinjen World muzikom i istaknuti humanitarac, obrađuje savremenike i moderne umetnike pre nego što mu svi oni kasnije u godini vrate uslugu
I letimičan pogled na solo karijeru Petera Gabriela u prethodnih 20-ak godina dovoljan je da se ustanovi kako ga pop svet ne zanima previše. Znaci letargije na ovom polju mogu se pratiti sve do izdanja koje ga je komercijalno afirmisalo, ploče So (1986). Iako je nakon toga Gabriel bljesnuo u nekoliko navrata, od kojih je najistaknutiji soundtrack za Scorceseovo Poslednje Hristovo iskušenje, evidentno je njegovo povlačenje iz sveta šoubiznisa i javnosti uopšte, i sve veće fokusiranje na promovisanje muzike nerazvijenih zemalja i humanitarni rad.
Zbog svega toga je čak i album obrada nakon 8 godina studijske apstinencije alarm magnitude 9 za fanove željne Gabrielovog stvaralaštva, ali i širu populaciju, budući da današnji 60-ogodišnjak nikada nije ni bio obična pop ikona i da se od njegovih interpretacija sigurno nije moglo očekivati rutinsko odrađivanje posla ili nemaštovito prepevavanje.
Uistinu, prisutne verzije su bliže Gabrielovom autorskom radu nego originalima, i u tom pogledu se može konstantovati da je bivši finansijer laburista ispunio glavnu svrhu obrada, prezentujući ih u mračnijem tonu i uz upotrebu simfonijskog orkestra umesto gitara i bubnjeva, što mu je omogućilo da se skoncentriše na vokalnu predstavu.
Upravo Peterovo teatralno pevanje stvara glavnu razliku i čini neke od pesama gotovo neprepoznatljivim. Fanki mistika Listening Winds Talking Headsa dobija moćnu kinematičnu dimenziju, dok je Boy In The Bubble Paula Simona od ritmične afro-pop pesmice pretvoren u tužnu, na trenutke bolnu uspavanku.
Gabriel se daleko bolje snalazi dok obrađuje savremenike; čak i ultra eksploatisana Bowiejeva himna Heroes, uprkos činjenici da ne unosi prevelike novine, zadržava Peterov prepoznatljiv hipnotišući šarm. S druge strane, Mirrorball s renomiranog pretprošlogodišnjeg izdanja The Seldom Seen Kid sastava Elbow, najspretnijih tumača njegovog zaleđa još od vremena Genesisa, zvuči začuđujuće beživotno, iako je pretrpana orkestracijama. Flume Bona Ivera i pored divnog glasa deluje previše kitnjasto u odnosu na ogoljeni original, a My Body Is Cage od Arcade Fire nepotrebnim produženjem dobija prog etiketu u negativnom smislu (čitaj: zaluđivanje).
Najveći promašaj, ipak, predstavlja neshvatljivo izabran i očajno odrađen redizajn Radioheadovog klasika Street Spirit, kome se ne može prigovoriti da nije drugačiji, ali koji je jednostavno do te mere dosadan da bi uz njega i loš meč u karlingu izgledao atraktivno.
Tu se dolazi do glavnog problema ove ploče, a on leži u njenoj (be)smislenosti i (ne)delotvornosti. Ako je nakon tolike pauze zbirka obrada, koja u dobrom delu zvuči jedva korektno (s nesumnjivo ingenioznim, ali i izuzetno monotonim momentima), najbolje s čim je proslavljeni muzičar mogao da izađe u javnost, onda se postavlja zdravorazumsko pitanje da li je za njega uopšte bilo neophodno da gubi dragoceno vreme na ovakav način, umesto da popularizuje scene, recimo, Ekvatorijalne Gvineje ili Vanuatua.
Drugi deo zamišljene dvosmerne saradnje bi pod nazivom I’ll Scratch Yours trebalo da se pojavi u toku godine i nakon Peterove kontroverzne uvertire biće svakako zanimljivo čuti koliko će ovde obrađeni muzičari biti velikodušni i na koji će mu način uzvratiti uslugu. Pre svih Thom Yorke.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
bivolo (gost)
| 03.03.2010. 11.09.52
Brate, ovo je dosadno za medalju. A jos i volim Gabriela.
-
Ringo (gost)
| 03.03.2010. 11.26.45
Cudno da ni reci nema o Apres moi Regine Spektor, svakako najsnaznije orkestracije na albumu. Street spirit samo na prvu loptu zvuci dosadno. Ponekad treba uloziti malo truda i u slusanje muzike, nije sve jednostavni pop koji na prvu loptu ulazi u uho.
Jednostavno, ovo je Gabriel kakav meni prija, prilicno mracan, melanholican i mocan. I cisto sumnjam da ima problema da snimi i originalan materijal. Covek koji snimi onakav soundtrack za pomenuto Poslednje Hristovo iskusenje ne moze biti nista drugo do muzicki genije. A ovo je album njegove zrele faze, iskren, bolan i veoma snazan. Svakako zasluzuje pazljivo slusanje.
-
lopov djoka (gost)
| 03.03.2010. 11.37.01
boj in d babl je jaka. ostalo je sipurak.
meni se od gejbrijela najvise svidjao onaj dzeri apringer spot.
-
Ana (gost)
| 03.03.2010. 11.44.05
Ne bih ja to generalizovala kao Ringo. Pojedine pesme (medju kojima je Apres moi ali i neke pobrojane u tekstu) zaista prikazuju Gabriela u mracnoj, melanholicnoj i mocnoj fazi, ali ima i dosta lutanja i promasaja. Meni je npr. Heroes jako losa, kao i Street Spirit, koju sam, khm, pazljivo poslusala. Najlosija mi je Youngova Philadelphia, mozda zato sto sam previse vezana za original. Licno ne volim recenzije, ali generalno se slazem sa ovom.
-
Tomislav Žegura (gost)
| 03.03.2010. 11.46.34
Slažem se sa Ringom, ja sam Gabrielove albume vario mjesecima, ali moram priznati da ga više volim slušati na koncertnim izdanjima, ponekad mi se čini da studijska produkcija ode predaleko, ali možda samo za mene, jer je poznato da je Peter veliki strudijski mag i da je njegov Real World jedan od najboljih studijskih kompleksa u svijetu, (žao mi je što u njemu nisu snimali neki moji omiljeni muzičari teže orjentacije).
Elem, ne bih se takođe složio da je Peter Gabriel u posljednjih 20 godina letargičan, jer iako snima i nastupa rjeđe, njegova muzika je svemir za sve ostale, nešto što se svjetlosnu godinu razlikuje od kompletne svjetske muzičke scene, pogotovo uživo gdje i zvuči i izgleda koa da je došao iz druge dimenzije. On zaista jeste pravi progresivac koji ne svira prog, već je napredan u pravom smislu te riječi.
Svakako će biti zanimljivo čekati drugi dio projekta....
-
ivica (gost)
| 03.03.2010. 12.54.37
Kako je lako kritikovati !Kako je tesko napraviti pesmu !
-
peter gabriel fan (gost)
| 03.03.2010. 13.51.30
Prva polovina recenzije odlicna, posle ne valja nista!! Mozda je to sto sam fan, pa sta! Zanima me samo da li je autor ikada u zivotu napravio ijednu pesmu koja moze da se meri sa bisserima Petera Gabriela!? Ako nije (a ne verujem da jeste), onda nema pravo da kritikuje ovog velikana!
-
Tomislav Žegura (gost)
| 04.03.2010. 00.20.29
Možda smo ipak preoštri sa kritikama na račun recenzenta, ne mora kritičar da bude muzičar i da piše pjesme da bi time dobio legitimitet da iskaže svoj kritički stav. Možemo samo da se slažemo sa kritikom ili ne. Meni je sjajno što Popboks piše o ljudima kao što je P.G., a nisam znao da on ima puno fanova kod nas, uvijek me hvatala jeza da ako na primjer dođe u Beograd, koliko bi se ljudi pojavilo...
-
US i Up (gost)
| 04.03.2010. 00.30.20
peter gabriel fan - svaka ti cast !! u pravu si !! Lako je kritikovati , a napraviti pesmu je uzasno tesko !!!!
p.s ALBUM JE SUPER :P
-
Jedino... (gost)
| 04.03.2010. 07.14.57
...što je PG uradio vredno u prethodne dve decenije je Hrist OST. Ostalo je limunada u odnosu na ranu karijeru, narocito prva 4 albuma. Ovaj novi bolje da ne komentarisem.
-
fala bogu da su bar cigare... (gost)
| 04.03.2010. 08.35.01
...poskupile.
-
Vlado (gost)
| 08.03.2010. 10.50.23
Neverovatni komentari... I sasvim realna recenzija. Previse je hejtera na ovom sajtu.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.