Shadows

U biti priče o opusu Teenage Fancluba duboko je ukorenjena postojanost, i to ona koja donosi nesporni kvalitet. Teenage Fanclub je bio i ostao jedan od ključnih lučonoša power popa, muzičkog mikro-žanra, voljenog i tako često recikliranog u prvoj deceniji ovog milenijuma.

Kako je bend finese tog zvuka apsolvirao pre skoro 20 godina, a i krštenica sa svom neizbežnom bagažom ga sustiže, ne čudi što na ovom izdanju nešto naglašenije insistira na promenama kroz koje je prošao u tom dugom, dugom međuvremenu od trenutaka najveće slave.

Za potpunije uživanje u ovoj ploči kanda je neophodno i lično proživeti tu sveobuhvatnu i krupnu tranziciju koju donose Isusove i godine koje ih prate. Ovde nije reč samo o ozbiljnosti, obuzdanom temparementu, splinu kao posledici prihvatanja neumitnog... ne, zrele godine donose i opuštenost oličenu u uživanju u udobnosti koja je u tom dobu na dohvat ruke. Upravo je o tom osećanju reč kada se govori o potrazi za ključnim idejama koje donosi ovaj album.

Power pop polet se ovde nazire tek u tragovima (najlakše ga je osetiti u neodoljivom strujanju koje krasi sasvim uspele Baby Lee i Shock Awe); ostatak albuma protiče u nešto očiglednije melanholičnom mid-tempu. U inkarnaciji za 2010. godinu, Teenage Fanclub preferiraju zvuk u znatnoj meri nalik baštini Byrdsa,  ali osavremenjenog i začinjenog neusiljenim alt-country pasažima. Ako bi se za kanonska dela iz ere power popa dala izreći dijagnoza da počivaju na nasleđenoom od Beach Boys i Big Star preteča, TF novi izraz pronalaze u orbiti kojom caruju Wilco, ili još preciznije, Band of Horses.

Srećom,  Teenage Fanclub još uvek suvereno vladaju zanatom, te strpljive Shadows nagrađuje prepoznatljivom, nenametljivom mešavinom potencirane melodičnosti, izvandrednog pevanja, sviračkog umeća bez i primisli paradiranja, te znalački izbrušene atmosfere unutar pesme, ali i tokom čitavog izdanja.

Shadows prati putanju diskretnije sugerisanu još u danima Songs From Northern Britain, te ako bi trebalo izdvojiti pesmu koja najrečitije opisuje ovu tranziciju iz skočnog power popa u milozvučni pastoralni rock, to bi svakako bila moćno usložnjena Into the City, a negde istom stazom se kreće i početna Sometimes I Don’t Need To Believe in Anything. Poseban dragulj predstavlja chamber pop Dark Clouds, numera koja u tri minuta dužine uspeva da dočara promene koje donose dani zrelosti i spokoja.

Pominjani Byrds, ojačani novostečenim prekookeanskim favoritima, poslužili su kao nadahnuće za opijajuće jednostavne The Past (o prošlosti koja dolazi da pomogne posrnulima!), The Fall i Live With The Season, dok se u When I Still Have Thee i Sweet Days Waiting našlo mesta za očiglednije omaže Hanku Williamsu, odnosno Beach Boysima. Završne The Back of My Mind i Tomorrow Never Ends, pak, svedoče o fascinciji americana notama, doduše uz primetnu shoegaze glazuru.

Dani Bandwagonesque visova su sada draga uspomena iz poodavne prošlosti (dana kada su u godišnjim izborima najboljih albuma godine za sobom ostavljali čuvene radove U2, Primal Scream, My Bloody Valentine, Nirvane i ostalih).

TF sada na svetlo dana iznose zrelo izdanje komese možda da spočitati manjak osobenosti i uniformnost po pitanju tempa. Valja naglasiti – ovo je ploča čiji bi tvorci, čini se, da uteknu od onoga što prepoznaju kao zamku očekivanja, ali deveti album dugovečne ekipe pruža  sasvim, sasvim dovoljnu količinu poslastica.

Povezano:

• Man-Made, recenzija albuma (2005) 

Audio:

• MySpace