Layla i urlik

Rock kinoteka je, u svom premijernom izdanju za Jugoslaviju, prikazala u sredu 10. oktobra koncert Erica Claptona. Kao što je to obično slučaj kod starih dobrih filmova, karte su razgrabljene i mnogo ljudi je ostalo pred vratima. U toku petnaestak godina pri­kazivanja kopija je pomalo izbledela (mnogo više bora, koji kilogram više), ali je sačuvala svoj osnovni kvalitet - još uvek đavolski dobro svira gitaru.

Punkerton (na odmoru u domovini), fotograf Dostanić i ja smo protraćili po­podne pokušavajući da dobijemo interv­ju. Da vas ne gnjavim našim avantura­ma, reći ću vam samo da smo saznali da se cenjena individua ne zamara takvim stvarima. Čak ni posle razgovora sa Harveyjem Goldsmithom, najmoćni­jim organizatorom koncerata u Britaniji i čovekom koji je, valjda, likvidniji od En­gleske banke, nismo imali više sreće. Sam Goldsmith je izgleda došao ovamo da ispita može li da ima kakve vajde i od našeg tržišta. Da znate, ako se u našim novinama pojavi neki Claptonov intervju onda je izmišljen ili njegovom tvorcu treba orden za upornost ili snalažljivost.

Ovo je valjda bio jedini rock koncert održan u Jugoslaviji koji je počeo pre vremena i to čitavih deset minuta. Požu­rio sam u halu, gledajući sažaljivo one koji su zapucali iz drugih mesta i ostali kratkih rukava.
Bez ikakve predgrupe, Clapton i nje­govo društvo su prašili uz vrlo glasno iskazanu dobrodošlicu Beograđana. Po­red dobro znane figure isticao se i gita­rista Albert Lee, jedini muzičar vredan pomena u garnituri bezimenih profesio­nalaca koju je Clapton poveo na svoju ovogodišnju svetsku turneju. Oldaker, Radle i Terry, članovi starog benda, krenuli su svojim putevima. Ni devojaka nije bilo. Posle uspeha sa pesmom iz “Saturday Night Fever” Ivonne Elliman pokušava da uz pomoć korporacije Roberta Stigwooda postane internacional­na zvezda. Šta je sa Marcy Levvy, ne znam.

Pošto gitarista sa prezimenom Lee ima dovoljno da izazovu zabunu ma gde se pojavili, naročito pošto trojici najpoz­natijih imena počinju sa A, ne bi bilo loše da tu stvar razjasnimo. Iako je bilo i onih koji su otišli sa koncerta ubeđeni da su pored Claptona videli Alvina Leeja, jas­no je da nisu bili u pravu. Još manje je imala smisla tvrdnja da je to bio Arthur Lee iz legendarne grupe Love. Ako ništa drugo, Arthur je crnac. Iako je Albert Lee u nas najmanje poznato ime, to ga ne čini manje vrednim muzičarem. On je jedan od veterana iz šezdesetih godina, vrlo cenjen studijski muzičar, radio je sa Chrisom Farloweom, Cockerom i mno­gim drugim. Početkom sedamdesetih je vodio i sopstvenu grupu Head, Hands and Feet. U toku koncerta imao je nekoliko solo tačaka među kojima se našla i jedna kompozicija Dire Straitsa. Mada je svoje zadatke izveo besprekorno, publika je sve to primala sa pola uveta očekujući, valjda, da od Erica naplati du­gove još od vremena Creama.

Prema očekivanju, u gledalištu su se mogla sresti lica i golobradih klinaca i bradatih tridesetogodišnjaka sa proređenom kosom na temenu. Zajedničko im je bilo da pripadaju istom kultu po­klonika zvanično začetom onog jutra kada je ceo London osvanuo prekriven napisima “Clapton je bog”. Na koncertu sam se još jednom uverio da Eric uz Pink Floyd ima najfanatičnije obožavaoce u Jugoslaviji. Njihov fanatizam se ne ispoljava u neobuzdanim izlivima osećanja već u uverenju da je sve što Clapton odsvira božanski ozbiljno i du­boko. To, pre svega, nije u skladu sa opuštenom i nepretencioznom muzi­kom koju Claptom svira poslednjih godi­na i koja je sačinjavala veći deo reper­toara izvedenog na koncertu. Bilo je i smešnih scena. Kada je sviran jedan od njegovih poslednjih hitova “Lay Down Sally”, Eric i kompanija su ponavljali završnu frazu gotovo dva minuta bukvalno valjajući se od smeha dok je publika na­prosto divljala od oduševljenja. Meni samo nije jasno zašto dobar deo tih ti­pova sa prezrenjem gleda na klince koji to isto rade na koncertima Dugmeta i drugih. Ali, treba ih razumeti. Čekali su dovoljno dugo da vide Claptona. Takođe, svaki Ericov uvodni blues motiv zaglušen je uzvicima odobravanja.

Na samom početku koncerta kvalitet zvuka nije bio na visini renomea gostiju. Iz zamućene zvučne slike na momente se izdvajala samo Ericova gitara. Među­tim, većinu je samo to interesovalo. Da je Clapton svih sat i po svirao neki blues solo, recimo iz “Have You Ever Loved a Woman” verujem da niko ne bi imao ništa protiv. Čak su i stvari sa njegovih poslednjih albuma koji nisu izdati kod nas dočekivane sa ovacijama.

Stvar sa zvukom krenula je nabolje kada je odsvirana pesma “Blues Power” sa njegovog prvog solo albuma izdatog 1970. godine. Zvučalo je to vrlo žestoko i dinamično.

Kako je koncert odmicao sve više su izvođene starije i poznatije pesme. Po mom mišljenju tim je priredba postojala sve bolja, jer se tim i otvoreno ispoljavala njena prava suština. Nostalgično ho­dočašće. Clapton je davno prestao da bude inovator. Od danas igra ulogu ko­jom je, verujem, potpuno zadovoljan. Poput B. B. Kinga ili Muddyja Watersa on putuje svetom, svira blues i nastoji da održi stvorenu predstavu o sebi, pre no što pokušava da je radikalnim potezima izmeni. Zato su njegovi koncerti mnogo zanimljiviji od novijih ploča, na kojima ni virtuoznost ne može da zaseni činjenicu da materijal nije naročito sadržajan.

A Clapton je istinski virtuoz. Njegovo razumevanje bluesa kao forme je zaista savršeno. Uostalom, šta reći o čoveku od koga je većina gitarista koje slušamo učila da svira. Mogao bih da nabrajam superlative na još nekoliko strana, ali ih vi ionako sve znate. Jedino ako vam ne godi da ih po ko zna koji put ponovo pro­čitate.

Inače, na pozornici Clapton izgleda prilično nesigurno. Stalno se konsultovao sa ljudima iza scene, a na jednom od pojačala je bio okačen i spisak pesama za izvođenje.

Međutim, sve je postalo nevažno kada se halom razgledao karakteristični riff “Layle”. Pre toga je svirana kompo­zicija J.J. Calea “Cocain”, i to na način iz koga se videlo da u Claptonu još uvek negde tinja onaj rušilački žar iz dana kada je svirao sa Bakerom i Bruceom. Publika je bila na nogama. Poči­nje tihi, rutinski uvod u nekakvu blues pesmu. Narod seda. “Layla” i urlik. U parteru ljudi skaču na stolice da bi bolje videli. Zaglušujuće je glasno. Mnogo toga se ne čuje. Nikog nije briga za to. Ni mene. Drago mi je što sam tu i što slu­šam baš tu pesmu. Krivo mi je samo što se sve ovo nije dešavalo nekoliko godi­na ranije.

“Layla” se završava. Opet urlik. Gala­ma se ne stišava. Polako se pali bezbroj šibica. Svetla su pogašena, a “Pionir” osvetljava hiljade plamičaka. Tako neš­to je pokušavano u nekoliko navrata u Beogradu, ali nikada publika nije bila tako složna! Gledajući omot Dylanovog albuma “Before the Flood” možete i pokušati da sebi prestavite kako to izgleda. Traži se bis. Naravno, želja se is­punjava i Clapton svira “Further Up on the Road”. Opšte veselje. Opet urlik i sve je gotovo. Pale se sva svetla u dvorani i odmah je lakše trezvenije razmišljati.

Ovo je bio, verovatno, rutinski Claptonov koncert. Jedan od stotinu koliko ga očekuje na mamutskoj turneji na koju je upravo bio krenuo. Međutim, novi kvali­tet dala mu je publika. Ovi gledaoci su ga čekali preko deset godina i nisu hteli da propuste priliku da uživaju u nečemu što su godinama sanjali. Gotovo da je Clapton bio samo povod da gomila blues freakova da sebi oduška.

Blues freak nisam. Poslednji Claptonov album koji mi se sviđa bio je “461 Ocean's Boulevard”. Kada sam čuo “Layla” naježio sam se.