Strah i hladnoća

Originalni naslov: Как я провёл этим летом
Scenario: Aleksei Popogrebsky
Uloge: Grigoriy Dobrygin, Sergei Puskepalis, Igor Csernyevics
Žanr: Psihološki triler
Trajanje: 124 minuta
Proizvodnja: Rusija, 2010.

Svako ko je gledao Nesanicu (1997) Erika Skjoldbjærga (inače u aprilu 2009. ponovo prikazanu u okviru Nedelje norveškog filma u DKC-u) seća se kakav potencijal arktički predeo pruža za psihološki triler. To zapažanje nije izmaklo ni diplomiranom psihologu, Alekseju Popogrebskom, reditelju filma Kako se završilo leto, ali on umesto dekonstruisanog noara u belim noćima postavlja gotovo pozorišnu dramu o izolaciji, sazrevanju, gubitku, i, u prvom redu, odnosu između dve potpuno različite osobe u ekstremnim uslovima.

Originalni naslov na ruskom, čiji bi bolji prevod bio „Kako sam proveo letnji raspust“ sadrži tipičnu gramatičku grešku, i evocira banalne sastave koje smo svi morali da pišemo početkom svake nove školske godine, i nagoveštava da će događaji biti ispričani iz perspektive neiskusne i naivne osobe. Upravo takav je Pavel Danilov (Dobrygin), tek diplomirani meteorolog bačen na ivicu tundre, na Čukotku, na svoj prvi posao, gde mu je jedini saradnik, mentor, cimer i društvo maloreki, očvrsli Sergei Gulibin (Puskepalis). Različiti su kao nebo i zemlja. Dok Gulibin bez dozvole pretpostavljenih peca u obližnjem zalivu, Danilov preko radija umesto njega prima užasne vesti, koje treba da mu prenese. Ali se ne usuđuje.

Popogrebsky majstorski gradi napetost odlaganjem obelodanjivanja te ključne informacije. Odnos između Danilova i Gulibina, koji počinje kao pomalo nelagodan odnos ogrubelog oca i nežnijeg sina se zbog Danilovljevog straha, nepromišljenosti i ponekad čiste gluposti degeneriše preko napetog nepoverenja u odnos lovac-plen na kraju. Ipak, Popogrebsky ne dozvoljava da mu se film pretvori u tragediju, već avantura mlađanog Danilova postaje obred inicijacije, proces sazrevanja iz dečaka u muškarca.

Zanimljivo je i potresno posmatrati  kako ga panični strah tera u ludilo, što reditelj ističe krupnim kadrovima glumčevog lica. Grigoriy Dobrygin Danilova igra posvećeno, pa ne čudi što ga već proglasili novom glumačkom nadom ruske kinematografije. Ipak, Sergei Puskepalis, inače pozorišni reditelj, svojom stamenom, svedenom izvedbom krade svu pažnju kada se pojavi u kadru. Činjenica da je film sniman hronološki i da je ekipa provela tri meseca izolovana na Čukotki doprinosi fizičkim transformacijama dvojice glumaca.

Kako se završilo leto je jedan od onih filmova gde ni jedan detalj nije suvišan. Svaka replika lakonskog dijaloga je povezana sa nekim kasnijim elementom u priči, a svaki postupak likova je od ključnog značaja. Kada se Danilov uspava jer je Gulibinov iritantni budilnik sklonio pod dušek, to pokreće niz naizgled sitnih događaja koji i dovode do glavnog zapleta.

Pored čvrste dramske strukture, film poseduje i vizuelnu snagu, jer reditelj umešno potencira izolaciju i usamljenost dvojice likova kontrastiranjem krupnih planova u enterijerima, širim planovima arktičkog prostranstva, tako da se i gledalac oseti kao mrvica u nepreglednoj tundri.

Jedino što bi se Popogrebskom moglo zameriti je nepotrebno odugovlačenje kraja. Iako spor tempo na početku doprinosti građenju napetosti, u poslednjoj sekvenci ima nekoliko scena koje bi se mirne duše mogle izbaciti, i učiniti film dinamičnijim. Ipak, zasluženo nagrađen Zlatnim tornjem na Festivalu evropskog filma na Paliću, Kako se završilo leto možemo svrstati među najbolje ruske filmove 21. veka, rame uz rame sa Kukavicom (2002) Aleksandra Rogozhkina i Glumeći žrtvu (2006) Kirilla Serebrennikova.