(Columbia)
Manic Street Preachers isporučuju solidnu radio-friendly rock ploču, a idu i korak dalje - žele da svoje poruke prenesu najširem mogućem broju ljudi
Manic Street Preachers su jedan od onih bendova koji unutar svog univerzuma plove prilično vešto, a to čine i dovoljno glasno da zvuk vesala čujemo i mi sa strane, kako bismo mogli da se uključimo u plovidbu. Jer, sebično bi bilo da takve zvuke zadrže samo za sebe. Početkom devedesetih Generation Terrorists je grmeo, zato smo ga čuli. Nešto docnije, Everything Must Go i This is My Truth, Tell Me Yours su pažnju privukli jakim porukama. Postcard From A Young Man, pak, pažnju privlači svojom šarmantnom pretencioznošću i lepotom.
Najbolji dokaz za to je otvarajuća (It’s Not War) Just The End of Love. Odlična gitarska tema protkana lepršavim orkestracijama budi laki optimizam, možda na momente pomalo i usiljen, ali i dalje vrlo poželjan i relaksirajući. Naslovna numera Postcard from a Young Man nastavlja u istom ključu, dovodeći nas ubrzo do ležerne Some Kind of Nothingness (numere u kojoj Deanu Bradfieldu pomaže Ian McCulloch, perjanica Echo & The Bunnymena) koja je možda za nijansu više robi-vilijemsovska nego što bi nečijem uhu godilo, ali i dalje dovoljno pečatirana MSP žigom da nepogrešivo znamo o kome je reč.
Reference su u nekim pesmama na ovom albumu jednostavno neizbežne, ma koliko se to nekome dopadalo ili ne i ma koliko MSP predstavljaju bend sa jasnim i prepoznatljivim autorskim pedigreom. Tako u Hazeltone Avenue imamo očigledan sudar laganijeg Lennyja Kravitza i orijentalnih momenata na kakve su nas navikli Live i The Tea Party, što na momente Deana i ekipu suviše odvlači od MSP izraza.
Ipak, može se reći da su Manic Street Preachers sada u sličnoj fazi u kojoj se, recimo, Pearl Jam nalaze već nekoliko albuma. Muziku prave potpuno relaksirani. Pearl Jam su malo ekstremniji i direktniji u tom pristupu, kako po pitanju samih ploča tako i po pitanju živih nastupa (pretežno su orijentisani na koncerte na tajnim lokacijama za odabrane fanove), ali sve u svemu, prave muziku isključivo sebe radi. Manic Street Preachers su, s druge strane, takođe potpuno rasterećeni od suvišnih principijelnosti, ali imaju drugačiji cilj od Pearl Jama; oni, prema sopstvenom priznanju, žele ovim albumom da se probiju u najširi mainstream (lično nisam siguran da tamo nisu bili i do sada, ali dobro, da im verujemo na reč) i ono što imaju da kažu, kažu najširim narodnim masama diljem planete. I žele sebe da čuju na radiju. Tako rekoše. I, ovo jeste jedna lepa radijska ploča. Prijatna, ali ne i plitka. Lepa, ali ne i banalna. Šarena, ali ne i svaštarska. Ovo je tačno ono što treba čuti ujutru kad se probudiš. Isključiš budilnik, uključiš radio prijemnik i čuješ vesele mandoline u I Think I Found It. Onda sledi malo distorzija, bili-ajdolovski rif, gostujući bas Duff McKagana i (opet) veseo refren u A Billion Balconies Facing the Sun, a sve to pod uslovom da sa druge strane tvog radija, za miksetom sedi MSP fanatik koji je rešio da pusti u etar ceo album pa makar i po cenu otkaza.
Što se tiče aspiracija Preachersa da njihove ovogodišnje propovedi dođu do najšireg mogućeg auditorijuma, tu su, bar za sada, sudeći prema kotiranju na nacionalnim listama, najbolji posao uradili u rodnoj im Britaniji, gde su uleteli na treće mesto, i u Grčkoj, gde su dospeli do osmog mesta nacionalne liste albuma. U ostatku sveta planovi nisu išli baš tako dobro, što, opet, nikako ne umanjuje lepotu ove ploče.
Manic Street Preachers - (Its Not War) Just The End Of Love on MUZU.
Iako Nicky Wire i James Dean Bradfield onomad pominjaše kako će ovo biti Van Halen meets The Supremes ploča, nemojte se zavaravati. Ovo je ipak „samo“ solidna rock/power pop ploča nakićena raznim ukrasima i detaljima, ponegde prenatrpana, ali uprkos tome vrlo familijarna i topla. Od Preachersa za ovu priliku i više nego dovoljno. Osim što je reč o zanimljivom albumu, Postcard from a Young Man je i sasvim dobar povod za intimnu reviziju njihovog stvaralaštva i ponovni uvid u genezu jednog od retkih rock bendova koji još uvek ima šta da kaže.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Djemba Djemba (gost)
| 15.11.2010. 22.15.51
Na prethodna 3 albuma se primecuje zeeestoka usiljenost ulozena pri stvaranju pesama, pa mislim da je vreme da se razmisli o klinu za kopacke.
-
plastikmen plasticni (gost)
| 16.11.2010. 07.34.03
Tuzno. Neka smisli neko neki dobar vic na ovu temu
-
ulicni hodac (gost)
| 16.11.2010. 13.08.45
Manicsi znaju napraviti album i to su uradili sa ovim novim albumom a sto se tice uzivo sviranja u to smo se mogli uvjeriti na exitu fenomenalno:))
-
wert (gost)
| 16.11.2010. 16.37.53
meni je najbolji primer koliko msp fejluju na poslednja 2-3 albuma ona stvar sa ninom pershon. tu se prosto vidi zar za pravljenjem hita, ali rezultata nema. sve skolski uradjeno, ali ne valja. pretenciozno, a anemicno.
-
M (gost)
| 16.11.2010. 17.03.29
Iznenadjujuće dobar album!
-
wk5ar (gost)
| 16.11.2010. 18.25.50
posle par preslušavanja, mogu samo reći da im je ovo najveći splač do sad u karijeri, prošli album mnogo bolji...
-
Arf (gost)
| 17.11.2010. 00.59.19
Terasa. Oni su neki velski Sergej Cetkovic bend?
-
upotpalublju (gost)
| 19.11.2010. 06.46.06
najloshiji album meniksa IKADA. toliko losh, da je zavrshio u risajkl binu. (a ovo mi je jedan od tri omiljena benda)
-
chika-zuba (gost)
| 22.11.2010. 19.40.25
bože koliko sam cenio ovaj bend...
-
saša manics (gost)
| 28.01.2011. 08.05.48
Bili su i ostaće najbolji bend na svetu.Svaka hjihova ploča je genijalna na svoj način Nekad žestoka,nekad prefinjena ali nikad i nikad dosadna.James Dean Bradfield i njegov božanski glas uz uvek najlepše rifove su garancija da će njihove pesme uvek biti odlične i jake ma kako zvučalo i koje motive koristili.SAmo se nadam i živim za to da ponovo dođu kod nas ili barem dovoljno blizu.Najbolji su...
-
dejakal (gost)
| 29.01.2011. 14.28.33
@upotpalublju
u potpunosti se slažem s tobom. Očajan album. Kod mene u muzici, ali i sportu, politici, bilo čemu, ne prolazi ništa na staru slavu. Ukupno gledano, obožavam i obožavaću Manicse, ali ovo je izbljuvak od albuma. Pustio sam iz respekta ceo album do kraja, ali je posle toga dobio ocenu shift+delete.
-
dejakal (gost)
| 29.01.2011. 14.31.16
ps. Prethodni, Journal for Plague Lovers, mi je solidna četvorka. Ne vidim za sada trend mediokriteta, mada je PfaYM definitivno i ispod toga.
-
sašamanics (gost)
| 29.01.2011. 17.48.58
Ponekad ploča ne legne na prvo slušanje pa se tek kasnije "otvori".Ne bih se nastavljao dalje na ove kritičare ali ipak to nije sport ili ne daj bože politika.Ovo je mnogo uzvišenije.Samo neka oni dođu ponovo to je najbitnije a novi album se već snima...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.