O željama i mogućnostima

Scenario: Michael Rasmussen i Shawn Rasmussen
Uloge: Amber Heard, Lyndsy Fonseca, Danielle Panabaker, Mamie Gummer, Laura Leigh, Mika Boorem, Jared Harris
Žanr: horor
Trajanje: 88 minuta
Proizvodnja: SAD, 2010.

Već kada su mnogi pomislili da se nepovratno povukao, legendarni John Carpenter se vratio „u sedlo“. Njegov najnoviji film kamerni je horor u kome osvetnički nastrojena  prikaza teroriše šest pacijentkinja jednog psihijatrijskog odeljenja.

Kao i u prethodnom Carpenterovom dugometražnom filmu, Duhovima Marsa (2001), i ovoga puta se pred kamerama našla uglavnom ženska glumačka ekipa. Za glavnu glumicu odabrana je Amber Heard, holivudska zvezda u usponu (All the Boys Love Mandy Lane, Pineapple Express, The Informers, Zombieland, Drive Angry), dok joj društvo prave Lyndsy Fonseca (Kick-Ass, serija Nikita), Danielle Panabaker (rimejci Friday the 13th i The Crazies), Mamie Gummer (kćerka Maryl Streep) i još nekoliko manje poznatih holivudskih lepotica mlađe genercije. Od muških, najkrupnija uloga pripala je iskusnom Jaredu Harrisu koji glumi doktora Stringera, psihijatra zaduženog da se brine o blagodeti poverenih mu devojaka.

Ako ste očekivali povratak u velikom stilu – bićete razočarani. Glavni problem filma nije ograničeni budžet, već neinventivni scenario koji nije dovoljno prilagođen Carpenterovom senzibilitetu i mogućnostima. Michael Rasmussen i Shawn Rasmussen odlučili su se za copy/paste taktiku, pa The Ward podseća na Girl, Interupted i još neke naslove čije bi imenovanje samo još očiglednijim učinilo ionako predvidiv završni preokret. Uz nešto dopisivanja i prepravljanja, rezultat bi bio mnogo bolji.

Ovako, priča drži pažnju, ali ne uspeva da, kako bi bilo poželjno, gledaoca ščepa za gušu. Doduše, The Ward definitivno ima svojih trenutaka. Kamera je fascinirana lepim licem Amber Heard koja u ovom filmu poseduje primamljivu auru neuravnoteženih hičkokovskih plavuša. Dužna pažnja je posvećena i drugim omladinkama koje su, svaka na svoj način, ostvarile upečatljive uloge i mogućnost da se pohvale kako su radile sa Carpenterom. Takođe, rekreacija epohe je izuzetno uspela (radnja filma je smeštena u šezdesete), pa retro štimung i iskusno Carpenterovo oko doprinose vizuelnoj ispoliranosti. Ovo je jedan od retkih primera kada stil uspeva da u pojedinim trenucima prevaziđe nedostatak odgovarajućeg sadržaja. Doduše, Carpenter nije čarobnjak. Sa scenarijem poput ovog teško da je moglo bolje. Ako ništa, The Ward je bolji film od znatno skupljeg Sucker Puncha (2011) sa kojim deli sličnu postavku.

U svojoj dugoj karijeri, John Carpenter snimio je mnoge klasike žanra. Značaj Noći veštica, Stvora i Besktva iz Njujorka danas niko ne dovodi u pitanje. Hteli mi to sebi da priznamo ili ne, Carpenter je svoj kreativni vrhunac dosegnuo krajem sedamdesetih-početkom osmadesetih. Sve posle toga je bio pad. Istina, Carpenter je uzletao toliko visoko da je bilo veoma teško održati taj kvalitet. Novi film spada u red njegovih slabijih ostvarenja, ali iskusni reditelj uspeva da iz ove avanture izađe visoko uzdignute glave. Svoj deo posla je uradio vrlo dobro i ostao veran svom dosadašnjem opusu - ako se izuzme par usputnih migova torture pornu, The Ward je film tradicionalnog kova koji ne mari previše za novotarije i trendove - ali ograničenja scenarija jednostavno nisu dozvolila da film bude kvalitetniji nego što jeste. Ipak, najbitnije od svega je da se iskusni reditelj vratio u igru. Svojom filmskom zaostavštinom je već dovoljno zadužio svetsku kinematografiju. Svaki novi naslov je čist ćar.