Cirkus Kolumbija & Ništa sljezove boje

Po opštem uverenju od loših knjiga ili barem knjiga koje se ističu, ako ne književnim vrednostima, a ono barem uzbudljivim zapletom i jasnom naracijom, u rukama umešnih umeju da nastanu dobri filmovi. Naravno, počesto se i suprotno pokaže kao tačno. Odlična proza često ume da posluži kao nadahnuće za zbilja loš film. To se dogodilo u slučaju Cirkusa Kolumbija, proze hrvatskog žurnaliste i pisca Ivice Đikića i potonje istoimene ekranizacije u viđenju oskarovca Danisa Tanovića. Sada nam je, zahvaljujući beogradskom izdavaču Red Box, data prilika da nakon Tanovićeve filmske brljotine proučimo i Đikićevu prozu. Zapravo, ovo je prilika da Đikića upoznamo i podrobnije, budući da srpsko izdanje zapravo među korice jednog izdanja objedinjuje kraći roman Cirkus Kolumbija i zbirku pripovedaka nazvanu Ništa sljezove boje.

Cirkus Kolumbija je Tanoviću poslužio kao polazište za kanonadu šovinizma i uvredljivo pojednostavljenih nacionalnih stereotipa, a toga, na svu sreću, u Đikićevoj prozi nema ni u najbleđim tragovima. Šta više, moglo bi se dijagnosticirati da je (na idejnom planu) osnovno polazište Ivice Đikića iskreno proživljeni humanizam. To važi kako za kraći roman Cirkus Kolumbija, tako i za zbirku pet pripovedaka okupljenih u stroju Ništa sljezove boje. Đikić već na prvim stranicama uspeva da se izdigne iznad fona nacionalno naglašenog (i isključivog/ostrašćenog), umesto toga čitaocima darujući živopisan i rečiti brevijar ovdašnjih dominantnih naravi u nesrećnim okolnostima.

Osim toga, čini se da Đikić, poput Miljenka Jergovića, uspeva da prevaziđe svoj žurnalistički pedigre, te ovo svojevrsno dvoknjižje može da posluži i kao svedočanstvo i dokaz jednog očigleednog pripovedačkog dara, ali i autorove sposobnosti da izraz pronađe u domenu zahtevnije proze i u fundusu čisto književnih sredstava i tehnika. Za razliku od, po tom krijterijumu srodnog mu kolege i zemljaka Jergovića (barem na uzorku poslednjih nekoliko Jergovićevih fikcija), Đikić pokazuje sklonost ka vidno ekonomičnijem izrazu.

Tako Cirkus Kolumbija diskretno evoluira iz  blago posprdno osenčene priče u široku društvenu hroniku na samo 115 stranica teksta.Taj prostor se Đikiću pokaže sasvim dovoljnim da isprede moćnu i potresnu priču o čovekovom bivanju u drastičnim okolnostima, što rat svakako jeste. Junaci Cirkusa Kolumbija, jedan po jedan, spoznaju granice vlastitih sloboda u osvit rata u Bosni, a to jeste dovoljni balast za njihove nesigurne napore da izbore svoje parčence samosvojnosti. Osim ekonomičnosti u izrazu, Đikića je ovde lako pohvaliti i na račun veštine kojom se na nevelikom prostoru poigrava pripovednim tehnikama, kao i na konto odlučnosti kojom se zapućuje u riskantnu misiju dekonstrukcije prvobitno tradicionalistički postavljene priče. O istom trošku Đikiću polazi za rukom ono sa čim kubure mnogobrojni samonikli pisci sa SFRJ  prostora – naime, on ovde bez vidnog upinjanja uspeva da svakom od ključnih junaka ove povesti obezbedi osoben i zaseban jezički registar, a taj podvig je time veći, ako se uzme u obzir da gotovo svi junaci potiču iz istog društveno-geoografskog okruženja.

Zbirka priča Ništa sljezove boje pokazuje Đikićevo umeće da poentira i sroči upečatljivu i dirljivu priču i na znatno manjem prostoru. Sve priče se, sasvim prirodno, tiču posledica rata kao stanja koje hitro radikalizuje i ono dobro i ono loše i ono upitno i krhko u čoveku, ali Đikić sasvim iskreno ovde pokazuje da su ljudi počesto spremni da zakomplikuju i/ili promaše svoje egzistencije i bez pomoći tako pogubnog istorijsko-političkog konteksta. U tom smislu se posebno ističe Probaj zaspat, molim te, priče kojom autor pokazuje da ni varljivo mirnodopsko okruženje nije dovoljan zalog za sreću i spokoj. Kao da ništa nije bilo i Moj djed i ja su komplementarne - u njima se Đikić poigrava zakonitostima porodične drame koja zahvata više generacija zlosrećnih i ovaj se diptih može posmatrati kao odličan i saobrazan dodatak onome prikazanom u Cirkus Kolumbiji. A veoma zanimljiva je i priča Zeleni dvorac, smeštena u posthaško ex-yu doba - priča koja se izdvaja beskompromisnom etičnošću i eteričnom atmosferom i u kojoj Đikić, birajući upadljivo sveden izraz, stupa u izvesnu stilsku rimu sa Vladimirom Kecmanovićem.

Sve u svemu, ovo izdanje je mudar izdavački potez, zgodna prilika da se u obliku svojevrsnog Đikića za početnike upoznamo sa istinski osobenim, već sada dovoljno izbrušenim i zrelim pripovedačkim glasom iz neposrednog susedstva. A sve to po (prihvatljivoj) ceni jedne knjige.