Dance me to the end of love...

Naziv originala: Pina
Scenario: Wim Wenders
Uloge: Regina Advento, Malou Airaudo, Ruth Amarante
Žanr: dokumentaro-plesni
Trajanje: 106 minuta
Proizvodnja: Nemačka, Francuska, 2011.

Krenulo je sa Cameronovim Avatarom, ubrzo se izrodilo u nezaobilazni ukras svake iole zahtevnije holivudske i slične produkcije, da bi dve godine kasnije izraslo u svojevrstan teror i ogromnu gnjavažu. Naravno, reč je o sve učestalijem 3D pakovanju filma. 3D je stara igrarija, a nakon Jamesa Camerona u epizodi Avatar, mnogi su dali zdušni doprinos u povampirenju ove tehnologije, neki iz pukog pomodarstava, mada, istini za volju, 3D suštinski prvenstveno predstavlja jedinu validnu branu studijskih glavešina pred naletom naleta sve raspomamljenije filmske piraterije.

Onima čiji živci su osetno propatili usled ove 3D pošasti 2011. godine stigao je nenadani dar u vidu najnovijeg filma Wima Wendersa. Spoj je delovao sumanuto (Wenders u poznoj, upadljivo proliferičnoj fazi svoje karijere, dokumentarac o najznačajnijijoj svetskoj koreografkinji na razmeđi vekova i 3D ruho), obećavao je fijasko grandioznijih razmera. Međutim, krajnji rezultat ove pobizarne formule je nesvakidašnje uspeo film koji vraća smisao 3D odeždi, ali i Wendersovoj karijeri.

Naime, Wim Wenders, neosporno značajno ime prevashodno evropskog, ali i svetskog filma poslednje bezmalo dve decenije potrošio je na besciljno lutanje, često jalovo umetničarenje i podosta autoreciklaže. Pina predstavlja njegov povratak u najbolju formu i služi kao aktuelno podsećanje na jedan osoben i atipičan dar za film. Wenders je u filmu Pina svoj na svome – nadahnut, zamišljen, ambiciozan i verziran. A pomenuto 3D pakovanje ovde ne štrči, već, naprotiv, ono ostavlja utisak savršenog ruha i sasvim logične pratnje za dokumentarni film o velikanki svoje umetnosti.

Kako ne bi bilo zabune, valja naglasiti – ovo nije biografski film o Pini Bausch. Šta više, arhivska građa kao nužno oruđe svakog dokumentarno-biografskog filma ovde je prisutno tek na kratke mahove tokom kojih smo u prilici da ispratimo pokojnu gospođu Bausch isključivo tokom samog procesa nastajanja koreografija. Ovde nema ni saopštavanja utisaka direktno u kameru, niti navođenja važnih biografskih smernica putem voiceover-a.; šta više, ono što su plesači iz trupe Pine Bausch odabrali da kažu o značaju velike umetnice za njihove lične egzistencije i profesionalne puteve, saznaćemo iz off-a, mahom na maternjim jezicima prisutnih plesača, dok ćemo ih gledati kako ćutke zure u kameru.

Dakle, ovo nije film o životu Pine Bausch; ta priča će očito morati da sačeka autora drugačijeg senzibiliteta nego što je Wim Wenders. Ovo je film u slavu plesa, tačnije, u slavu života posvećenog plesu. Pina je, tu sumnje nema, maštovit i inspirativan film o onome što su koreografije velike Pine Bausch predstavljale za njene saradnike i za svet scenske igre i scenskog pokreta u širem smislu. Iz ovog filma se ne saznaje gotovo ništa o biografskim stavkama iz života i karijere Pine Bausch, ovo je introspektivni i duboko lični pogled na plodove i nasleđe stvaralaštva gospođe Bausch koja je nastojala da dekonstrukcijom svakodnevnih kretnji i zahvata, često oslonjena i na repetitivnost u svrhu potcrtavanja pritajenih značenja koja ti pokreti sa sobom nose, predoči ono što je smatrala dominantnim emocijama unutar sveta u kom je obitavala i kojim se iznova i iznova nadahnjivala. Ples je za gospođu Bausch i njene sledbenike i poklonike alternativni jezik, jezik vraćen svojom suštinskoj nameni, a devijacija tela u odnosu na uobičajeno držanje, na predstavlja beg od nametnutog fizikusa, već pokušaj osvajanja slobode uinutar stega sudbinski datog i tokom minulih vekova civilizacije kompromitovanog i obesmesmišljenog. Wenders uspeva da iznađe efektne filmske načine da potcrta takav doživljaj sveta.

Wenders strpljivo i uz podosta implicitno kontrolisanih sinkopa vodi gledaoce kroz većinu ključnih koreografskih dela Pine Bausch, sa posebnim akcentom na njen najznačajniji i najpoznatiji rad na tom planu – koreografiju zvanu Café Müller. Wenders takođe zaslužuje pohvale i za odvažnost kojom hrli u nesumnjivo promišljenu i veoma ilustrativnu dekompoziciju prizora plesnih tačaka, time stvarajući svojevrsni vratolomni emocionalni tornado kome izlaže one koje su se odlučili za ovako neuoobičajen bioskopski izazov. Koreografije Pine Bausch tako postaji organski deo kako tačaka na mapi metropola, ali i pejsaža nedirnute lepote i nesvakidašnje filmičkih prostora viđenih za probe i izvođenja. Pina je, nema sumnje, istinski trijumf, film koji uspeva da korespondira sa temom/nadahnućem, kreativnim nasleđem heroine (iz senke) ove povesti. A Wenders pokazuje i vrhunsku veštinu i u aproprijaciji ne toliko bliske mu filmske tehnike i u komunikaciji sa gledateljstvom novomilenijumskog kova i tome srodnih navika.