Punk is not dead, but I'm red!

Naziv originala: Pankot ne e mrtov
Scenario: Vladimir Blaževski
Uloge: Jordan Simonov, Kamka Točinovski, Toni Mihajlovski, Kiril Pop Hristov, Xhevdet Yashari, Flora Dostovska
Žanr: drama
Trajanje: 103 minuta
Proizvodnja: Makedonija/Srbija, 2011.

Možda zbog sve oskudnijih budžeta, a možda i posve slučajno, autori iz raznih kutova bivšeg jugoslovenskog prostora su se u poslednjih paar godina prihvatili verizma kao efektnog izraza da na filmu oslikaju novomilenijumsko-tranzicioni jad. Najbolje se pokazao mlađani Ležaić čiji dugometražni debi Tilva Roš uspešno korepondira i sa aktuelnim postavkama nezavisnog/indie filma u svetskim okvirima, a mnogi su imali reči hvale i za silovite Metastaze problematičnog hrvatskog autora Branka Schmidta. Kraj minule godine pružio nam je priliku kako se nasleđe verističkog filmskog izraza primilo u izvođenju Vladimira Blaževskog, makedonskog reditelja sa beogradskog adresom.

Vladimir Blaževski održava kontinuitet u svojoj rediteljskoj karijeri, praveći preduge pauze, ali istovremeno na svakih deset  do dvadeset godina nudeći  u najmanju ruku osobene i zanimljive filmove. Osamdesetih se preporučio intrigantnim, ali nedorečenim ostvarenjem Hi Fi u kom je ipak uspeo da uhvati odraz sivila zemlje kojoj je dopalo da njen opstanak zavisi od ljudi ne toliko radih da spasu i sebe same iz kandži fatalizma, bezvolje i pasiviziranosti. Početkom devedeetih Blaževski je predočio svoj srpski film Bulevar revolucije koji je doneo dašak nasleđa noir filma u oblandi tipčne ex-yu drame o ljubavi kojoj se nije dalo. Krajem minule godine u beogradske bioskope je dospeo njegov povratnički rad (nominalno gledano, makedonsko-srpska koprodukcija) Pank nije mrtav.

Na početku možda treba izneti krajnji sud – Pank nije mrtav je sasvim zadovoljavajući film. I to ne samo ako ga smestimo u neveseli srpsko-regionalni okvir u stanju u kom je on poslednjih godina. Pank nije mrtav, mahom snimljen u filmski atraktivnim i znakovitim skopsko-makedonskim krajolicima, nije film bez mana (šta više, lako ih je detektovati) ali u isto vreme jeste uspeo film koji pleni iskrenošću i energijom Što svakako nisu slabi aduti sa kojima izlazi pred publiku.

Pank nije mrtav je naglašeno veristički postavljena drama o novom okupljanju, a motivom okupljanja starih, a u međuvremenu otuđenih i prostorno udaljenih drugara ovaj film stupa u izvesnu rimu sa Dragojevićevom Paradom sa kojom se, manje-više, istovremeno i obreo na bioskopskim repertoarima. Međutim, tu se iscrpljuju osnove za analogije između ova dva ipak apartna ostvarenja. Pank nije mrtav je hronika novog pokušaja, pokušaja glavnog junaka da ponovo okupi prijatelje sa kojima je nekada davno delio dobro i zlo u veoma popularnom punk-bandu. Povod za okupljanje je svirka pod paskom tamošnijh NGO/NVO jurišnika koji bi da koncert predstave kao deo projekta za unapređenje makedonsko-albanskog multi-kulti dijaloga. Na tom planu Blaževski pronalazi i širi okvir za svoju priču, diskretno sugerišući da je multikultralizam na Balkanu, koji je, manje-više dobrovoljno, skliznuo u stereotip (o regiji vazda zakrvljenih, a nazadnih nacijica) koji se neguje na prezrivom Zapadu, utopija jednako kao i ondašnja vera u rock'n'roll i njegove derivate kao muziku za neizostavno fiktivne „široke narodne mase“.

Pank nije mrtav na mahove posrće pod obiljem detalja, likova i ne baš potrebnih digresija koji čini da se u načelu potentna  fragmentarna struktura filma na putu pokaže kao možda preambiciozan okvir za ovu ipak suštinski intimističku i kamernu priču. Ipak, kao dominantni utisak nameće se činjenica da Pank nije mrtav ostavlja utisak filma čiji autori imaju šta da kažu, dovoljno vešto barataju izabranim stilom, a nesumljivo vole film i muziku kojom ga garniraju, što svakako nije malo za ostvarenje koje govori, koje se tiče i koje se nedvosmisleno obraća ipak malobrojni(ji)ma.