Kao kralj među Kraljevima

Mesto: Sava centar, Beograd
Vreme: Subota, 17. mart 2012.
Organizacija: Guitar Art Festival

„Ovo nam je prvi zajednički koncert, i nadam se da će vam ovo biti najbolji koncert u životu”, reče Tommy Emmanuel par minuta pošto je u petak uveče, u punoj dvorani beogradskog Sava centra počeo medijski eksponirani nastup Kings of Strings, u sklopu Gitar art festivala. Malo sam se namrštio, iako je izjava potekla od jednog od uistinu najvećih majstora akustične gitare koje sam imao prilike da čujem uživo.

U teoriji, koncertno spajanje tri muzička virtuoza svetskog renomea kakvi su gitaristi Stochelo Rosenberg, Vlatko Stefanovski i spomenuti Emmanuel obećava veličanstvene rezultate i za publiku i za organizatora takvog događaja. Sećate se turneje tri tenora, Carerasa, Dominga i pokojnog Pavarotija? Samo, takva količina talenta na bini diže očekivanja veoma visoko, posebno kada se ta očekivanja onako naglase sa bine, a uvek se postavlja i pitanje hoće li ti vrhunski umetnici zaista funkcionisati zajedno. Pa, što se tiče Kraljeva žica, može se reći da je eksperiment uspeo, uglavnom.

Krenulo je u skladu sa očekivanjima. Balkanski gitar-heroj Stefanovski, majstor drugačije vrste romske muzike Rosenberg i „australijski kauboj” Emmanuel (kojeg je Stefanovski ne bez razloga nazvao „živim hodajućim džuboksom”) dali su gas do daske, pruživši na akustičnim gitarama paklenu vožnju kakva se retko može videti i na „električnim” rok koncertima. Zvučali su kompaktno; svaki od majstora je u ovom iskričavom „superdžemingu” imao solo vinjeticu u skladu sa svojim stilskim sklonostima, ali sve je bilo u službi ukupne muzičke slike. Odlična stvar, ako se uzme u obzir da je njima trojici ovo prvi zajednički nastup na turneji. 

Ipak, već u prvim momentima javile su se naznake da u Kings of Strings postoji prvi među jednakima. Tommy Emmanuel je dobio centralno mesto na bini, a odskakao je ne samo dominantnim položajem već i energijom koju je izbacivao iz sebe - pokreti su mu bili živahni, kao u dečaka. Stefanovski sa kačketom na glavi, stalno nagnut nad svojim instrumentom, bio je znatno mirniji – pokreti su mu se „otkačili” tek kasnije – dok je Rosenberg na momente delovao kao statua sa živim prstima. Posle pet-šest kompozicija, Emmanuel je napravio stvar za koju njegove kolege nisu pružile pandan do kraja koncerta, dva sata i dvadeset minuta dugog – ustao je i počeo da tretira svoj instrument i kao gitaru i kao doboš. Jednom rukom je po njemu lupao palicom, diktirajući ritam ljute sambe, a drugom je i tukao (i svirao) po žicama. Zvučao je kao neko ko bi se podjednako dobro snašao i sa gitarom i za bubnjevima. U poređenju sa njim, i Stefanovski i Rosenberg, koliki god da su majstori, delovali su kao pratioci, nezavisno od ogromnog talenta i umeća. I još jedna stvar je radila u Emmanuelovu korist: on je jedini u trojci sve vreme bio na bini. Kraljevi žica su nastupali i kao trio, i kao dueti, i kao trojka sa naizmeničnim solo tačkama, ali jedino je Emmanuel ostajao sam na bini, i nije se dešavalo da Rosenberg i Stefanovski imaju duet.

Koncert definitivno nije oskudevao u uzbuđenjima – izdvojio bih nadahnutu obradu Stivija Vondera I’ll See You In My Dreams u stilu Đanga Rajnharta (zaslugom Štokela Rozenberga, kojem je Rajnhart jedan od uzora) i Emanuelov solo nastup sa klasicima Beatlesa While My Guitar Gently Weeps, Day Tripper i Lady Madonna, u znak sećanja na Džordža Harisona, preminulog pre 10 godina. Međutim, pojedina zajednička izvođenja upadljivo su bila nerazrađena. Kada je Stefanovski svirao Mocartov Turski marš „u makedonskom stilu” u duetu sa Emmanuelom, doprinos potonjeg ukupnoj muzičkoj slici bio je neznatan. Nešto bolje je zvučala Gypsy Song/Eh da imam u izvođenju cele trojke, ali i dalje nisam osećao „lepak” u vidu nekog posebnog aranžmana koji bi proistekao iz njihove saradnje. Pred sam bis, Kraljevi žica kao da su nudili svoje lične proseke, „krunisane” zajedničkim džemingom. Naravno, teško je biti fantastičan sve vreme, posebno na prvom zajedničkom koncertu, ali u tim trenucima, stvar je prerasla u dosadu – potpuno suprotno od gromoglasnog, furiznog početka, dva sata ranije.

Burno traženi bisevi su donekle popravili stvar, ali ostao mi je utisak da je ovaj eksperiment za moj ukus malčice predugo trajao, da je bio neuravnotežen i koncepcijski nerazrađen, i da je jedan među kraljevima bio jednakiji od drugih. Ono što se, međutim, Kraljevima žica ne može osporiti jeste srčanost u izvođenju. Uz sva moja zakeranja videlo se da uživaju svirajući zajedno, i publika je to zasluženo nagradila. I nešto mi se čini da će sve ovo biti bolje na narednim koncertima, kada se Emmanuel, Rosenberg i Stefanovski budu uigrali do kraja.