Duga dobra noć

Mesto: Dom omladine Beograda
Vreme: Subota, 24. mart 2012.
Organizacija: Long Play

Festival je u sinoć u 20h u Klubu Doma omladine Beograda otvorio beogradski bend Dž!Dž! Srčanim nastupom vrlo brzo su „kupili“ publiku koja ih je nagrađivala nakon svake pesme aplauzom. Tokom koncerta prostor se polako punio, pa je grupa svoje dve napoznatije numere James Brit i Balada o Rundeku pred kraj nastupa odsvirala pred pristojno popunjemim klubom. Publici su predstavili debi album A onda stanem i razmislim... koji su krajem 2010. objavili na Neetiketi Manekena Bigza, gde se izdanje može i besplatno preuzeti. Nakon njih svirao je Vibrator u rikverc, ženski bend iz Pančeva, čiji je prošlogodišnji singl Neko nema ni to (obrada pesme I Wanna Be Adored Stone Roses) bio zapažen na domaćim listama (br.1 godišnje liste Diskomera Studija B). Bez obzira na tehničke probleme (harfa se nije čula na početku) devojke su održale korektan koncert sa nekoliko vrlo dobrih "grrrl punk" momenata, ali uz ipak određenu neuverljivost u izvođenju i manjak požrtvovanosti na bini. Nije sasvim jasno šta je tražila harfa na bini, s obzirom da bend mnogo bolje zvuči sa svedenom gitara-bubnjevi-bas-glas postavkom, pogotovo što je sinoć sama boja zvuka gitare bila dobra (prljava garažna "farba"), a vokal zanimljiv. Autopark je kao treći po redu bend svoj koncert održao pred skoro krcatim Klubom Doma omladine. Dobra atmosfera, bend usviran, ali ipak koncert koji fanovi Autoparka neće pamtiti kao jedan od njihovih najbojih. "Hemija" na bini je izostala. Šteta je što se klub ispraznio pred koncert Baobaba, trija iz Arilja čiji je bazični rock izraz prošle godine privukao određenu pozornost na domaćoj sceni. To je i sinoć primećeno, pa je vrlo brzo nakon početka njihovog koncerta, određen broj ljudi ipak ušao u klub. Nakon Baobaba svirali su Krš, a program u Klubu Doma omladine je zatvorio Teshki Zulum. Treba pohvaliti odluku organizatora da na jednoj bini predstavi još uvek nedovoljno afirmisane bendove, sa kojima su se, zahvaljujući činjenici da su festivalske dvorane tako blizu jedna drugoj, sinoć neki ljudi prvi put susreli. Bendovi su dobili priliku da na taj način steknu novu publiku koja potencijalno nije mala.

Grupa Sveže amputirana ruka Satrijanija, poznatija pod skraćenicom S.A.R.S, u potpunosti je iskoristila ukazanu šansu da otvori program Long night festivala u (popunjenoj) Velikoj sali Doma omladine Beograda. Publika je već od prvih taktova numere Može i drugačije počela da tapšanjem, igranjem i glasovima prati svaku pesmu. Iako je iza benda, preko celog zida bine, stajao ogromni natpis Buzzcoks, glavnih zvezda večeri, S.A.R.S. su sve vreme držali atmosferu pod kontrolom, kao da su oni jedini zbog kojih je sva publika i došla. Usledilo je podjednako energično izvođenje najpoznatijih pesama poput Mir i ljubav, Ratujemo ti i ja, Perspektiva, Debeli lad, Zemlja nije ničija... Buđav lebac, numera koja ih je proslavila, ostavljena je za rastanak od publike, koja je po završetku uzalud tražila bis, dok su na bini uveliko tekle pripreme za nastup sledećeg benda.

Izlazak Pips, Chips & Videoclips na binu propratio je upola manji broj ljudi u odnosu na S.A.R.S. Hrvatski sastav kao da je sam sebe stavio u ulogu autsajdera, izvodeći svoje numere sa vidnom rutinom. Izuzetak je bio frontmen Dubravko Ivaniš koji  se trudio da energičnim pevanjem i kretanjem po bini malom broju fanova ipak pruži doživljaj za pamćenje. Kako je svirka odmicala, a publika ponovo počela da puni Veliku salu zazimajući svoja mesta za nastup Buzzcoks, tako se i atmosfera sve više ''otkravljivala'', a tvrdo jezgro fanova zagrebačkog sastava uspevalo je da natera i sve ostale da zaigraju uz proverene hitove poput Ljeto 85 i Ljubav. 

Hedlajneri bine u Velikoj sali Doma omladine Buzzcocks su sinoć održali najbolji koncert na festivalu po mnogima. Višegeneracijska publika starosti od 17 do 57 godina željno je čekala novi koncert u Beogradu jednog od najznačajnijih punk bendova svih vremena. Pevalo se u glas, mladi su bili u prvim redovima na ogradi, stariji su iz sveg srca emotivno sa bendom ispratili ceo koncert. Neverovatno je koliko ima energije Steve Diggle koji sve vreme skakao i komunicirao gestikulacijom sa publikom, jer nije bilo previše prilike za priču između pesama - Buzzcocksi su sinoć otprašili ceo nastup gotovo bez ijedne pauze između pesama. Hitovi iz cele karijere su se samo nizali jedan za drugim, a publika je frenetično davala podršku bendu. Već nakon Autonomy, kultne pesme čiji je autor Diggle, koja je odsvirana kao četvrta po redu, nastao je 'haos' u sali. Vrlo je malo, ali zaista vrlo malo bendova koji nakon 37 godina postojanja zvuče ovako uverljivo i intezivno uživo. Uopšte je fascinantan odnos dva glavna člana benda - Petea Shelleya i Stevea Digglea, koji su karakterno različiti kao ljudi (o čemu je Diggle govorio u intevjuu koji je dao Popboksu), što se čak i na samom nastupu primećuje, a opet na bini su tako kompaktni i na jedan impozantan način stvaraju enormnu količinu pozitvne energije. Buzzcocks su koncert završili setom najpoznatijih pesama, a na bis su odsvirane Harmony In My Head u produženom izdanju, koju je Diggle posvetio Amy Winehouse, Ever Fallen in Love? i Orgasm Addict.

Jarboli su se na svoje psihodelično putovanje u Amerikani otisnuli u 21h pred dvadesetak ljudi kao prvi po redu bend u pomenutoj sali. To se naravno vrlo brzo promenilo, pa je već na pola koncerta sala bila solidno puna. Uz možda ne sasvim idealan zvuk, bend je zvučao ipak prilično dobro; već odavno je jasno svima da su Jarboli jedan od najboljih koncertnih bendova na domaćoj sceni. Ovog puta na žalost ostatak benda nije ispratio retro autfit Borisa Mladenovića - brkovi i odelo sa kravatom (u kome recimo možemo da zamislimo nekog mlađeg referenta u društvenom preduzeću '80-ih godina prošlog veka). Fender Mustang koji reži iz njegovih ruku sinoć je bilo glavno oružje Jarbola. Istina je da Jarboli najbolje zvuče u manjim klubovima za 200-300 ljudi, ali je baš dobro bilo videti ih i na velikoj bini. 

The Godfathers su bez bileme bile glavne zvezde večeri programa u sali Amerikana. Kako njihovom nastupu fizički nije bilo moguće da svi svi koji su želeli prisustvuju, organizatori Long nighta ne bi pogrešili ni da su ih smestili u najveću salu. Obučeni u crne sakoe, sa tamnim naočarima, opravdavajući ime ''Kumovi'', britanski rokeri su odmah na startu potegli ''tešku artiljeriju'', ne štedeći najveće hitove od samog starta. Posle energično odsviranog instrumentalnog uvoda, nisu ni morali da traže od fanova da ih pevanjem prate u I want everything. Ubrzo su ''ispucali'' i svoje najbolje muzičko čedo She Gives me Love, a zatim su usledile i Lonely Man, Back into the Future, Walking Talking Johny Cash Blues, pa kultna Birth, School, Work, Death... Atmosfera nije padala čak ni kada su na red došle numere manje poznate ovdašnjoj publici. Frontmen grupe Peter Coyne vešto je sve vreme podilazio auditorujumu sa ''Hvala, Beograd'' na srpskom ili ''Uvek je zadovoljstvo svirati u Srbiji, baš uvek...'', ali i obećanjem da ''naredni put prestonica Srbije neće na nastup The Godfathers ponovo čekati 22 godine''. Prekaljeni rokeri su svojih sat vremena namerno skratili na 40 minuta čekajući publiku da ih doziva na bis, koji je takođe propraćen vriskom i ovacijama.

Sudeći po reakciji fanova na nastup Urban & 4, hrvatska grupa je prethodnih godina neopravdano zaobilazila Srbiju (ne računajući skromne nastupe na Beer festu i Exit festivalu). Damir Urban je dobio ovacije još pre nego što je izašao na binu, a za Beograđane je pripremio svoje karakteristično izdanje u crnom sakou i suknji. Fanovi su znali tekstove skoro svih numera. Uzaludni su bili i pokušaji Urbana da tokom cele svirke zadrži prividno hladan odnos prema publici komentarima poput ''Ništa mi ne znače ti vaši vrisci, nisu vam ovo Bitlsi...''. Publika ga nije poslušala ni kada je kod kultne pesme Budi moja voda pokušao da je utiša rečima ''Hajde sada šutite, sada samo ja pevam, pa će doći dio kada ste vi na redu''... Na kraju je bio prinuđen da prizna kapitulaciju uz konstataciju da ''nije očekivao ovakvu reakciju beogradske publike'' i obećanje da će uskoro napraviti samostalni koncert u glavnom gradu Srbije. Robot, Nebo, Magnet, samo su neki od novijih hitova uz koje je publika pevala. Numeru Kornjača publika je izglasala da bude izvedena po drugom izlasku benda na binu.

Kanda, Kodža i Nebojša su pred malim, ali nesumnjivo tvrdim jezgrom fanova, zatvorili program u sali Amerikana. Vlada Janković Džet im je tokom nastupa uručio plaketu Radija 202 za najbolji album u 2011. godini (Manifest). Pesmama poput Prekidi stvarnosti, Danas nebo silazi u grad, Divni dani, Deveti život, publiku su proveli kroz praktično svih 20 godina postojanja benda. Kultna stvar Priroda, bez koje se do sada malo koji nastup KKN mogao zamisliti, ovaj put je preskočena. Pevač Oliver Nektarijević, inače jedini član osnivačke postave benda, još jednom je pokazao da ima harizmu frontmena koji čak i prividno ravnodušnim nastupom ume da animira fanove. Ni ovaj put, naravno, nije između pesama izostalo nazdravljanje sa fanovima uz žestoko piće iz pljoske, koju je vadio iz džepa.

Vrlo brzo nakon početka koncerta Hladog piva, koji su zatvorili program u Velikoj sali, nije moglo da se uđe u dvoranu. Bilo je krcato, ali to naravno nije nikom smetalo - kao i uostalom i na celom festivalu i na nastupu zagrebačkog benda svi su bili dobro raspoloženi. Opet publika različitih generacija, ali i različitih muzičkih svetonazora - Hladno pivo je sada mainstream bend koji okuplja publiku skoro svih rock podžanrova. Bend je odavno prevazišao punk okvir, a njihove himnične hitove publika je sinoć posvećeno ispratila (pogledajte video ispod). Bend je bio očekivano vrlo usviran, a frontmen Mile Kekin je odlično komunicirao sa publikom koja je pevala čitave delove pesama. Nakon Ezoterije, koncert je posle sat i 45 minuta (i jednog bisa) završen, a publika je, umorna i zadovoljna, krenula polako kući.