Kao društvo ne volimo izuzetne već samo osrednje pojedince

Dokumentarni film Sonja o glumici Sonji Savić ponovo će u četvrtak, 5. aprila, biti prikazan u Domu omladine Beograda (druga rasprodata projekcija nakon premijere u petak je prekinuta iz tehničkih razloga).

"Premijera je prošla dobro, ljudi se veoma dobro reagovali. Beogradska publika je u principu vrlo oštroumna i uvek dobro reaguje i dobro prihvata kvalitetne ideje. Bila je to vrlo topla atmosfera i videlo se da su ljudi došli prvenstveno zbog Sonje, što je jako dobro", priča Dragana Kanjevac.

Ranije ste rekli da je posle kranje montaže ostalo mnogo neiskorišćenog materijala. Da li je u planu pravljenje serijala?

Mi smo to pitanje otvorili, samo sada moramo da pronađemo novac za to. Ovo smo uradili krajnje entuzijastički. Postoji kvalitetan materijal koji nije ušao u film, samo nam ostaje da rešimo pitanje novca i sigurno ćemo napraviti i serijal.

Zašto ste odlučili da napravite dokumentarac o Sonji Savić?

U pitanju je kombinacija ličnog i opšteg motiva. Poznavala sam Sonju Savić, poštovala je, pratila... Lično sam teško prihvatila vest o njenoj smrti. Uskoro se i pojavila prilika, odnosno konkurs, i shvatila sam da je potrebno da to uradim zbog zahvalnosti usled ličnog poznanstva, ali i skretanja pažnje na izuzetne ljude u našem društvu koji ne prođu baš onako kako bi trebalo i na kraju ne dobiju ono što zaslužuju.

Kolika je po vašem mišljenju odgovornost društva za sudbinu Sonje Savić?

Ne bih htela da kažem da je društvo konkretno krivo za njenu sudbinu, ali odgovornost svakako postoji. U pitanju je jedna sistemska zapuštenost društva, naročito u odnosu na negovanje tih izuzetnih pojedinaca. Kao društvo ne volimo izuzetne pojedince i mnogo je bolje kada su ljudi osrednji. Oni onda mnogo bolje prolaze, favorizuju se. Talentovan čovek to jednostavno ne može da isprati. Da je društvo bilo malo senzitivnije u konkretnom slučaju Sonje, sigurno je da bi ona imala uslove za svoj rad u kinematografiji, ali ne samo u njoj već i u oblasti eksperimentalnog filma i alternativnog teatra. Mislim da je nju u tome trebalo mnogo više podržati. Ne zaboravimo da je došlo i do velikog praska cele kinematografije kada se raspala Jugoslavija, a da je ona nažalost živela svoju ličnu sudbinu upravo u tom izuzetno teškom vremenu devedesetih.