Sedma republika, konstrukt, možda baš kao i jugoslovenski prostor čijom se pop-kulturnom baštinom i bavi, ali i istinsko valjano štivo na, reklo bi se, svakim danom sve izraubovaniju temu
Jugoslavija i njeno nasleđe u svim sociološko-(geo)političko-ideološkim oblicima već dugo, ako ne i predugo, opsesivna tema mnogih koji manje-više barataju sličnim postavkama i stižu do bezmalo istovetnih zaključaka. Kada se, pak stvari pomere u pravcu preispitivanja kodova privatnih života i srodnih popkulturnih dimenzija SFRJ stvarnosti, najčešće se dobaci tek do trivijalnih i sve više iriitantnih prisećanja o napolitankama, borosanama, pretpotopskim TV reklama, ludostima TV komentatora, priče o sletovima, startas patikama, Vučku i sličnom. A mnogogrešna Jugoslavija ipak zaslužuje i umnije i promišljenije i inovatnivnije poglede na ono što je za njom ostalo.
Srećom, tu i tamo, taj nesrećni ponavljački niz opštih mesta prekine kakva zgodna studija nekog peru i materiji vičnijeg. Tako se nedavno pred publikom regiona (reč je o, kako je navedeno, „regionalnom izdanju“, združenom poduhvatu zagrebačkog Novog libera i beogradskog Službenog glasnika) obrela studija
Sedma republika sa sa dovoljno pojašnjavajućim podnaslovom
Pop kultura u YU raspadu iza koje stoji
Ante Perković, muzičar, novinar, muzički kritičar i urednik u nekoliko tamošnjih štampanih i internet medija. Uredništvo i Dragan Kremer kao jedan od svojevrsnih mentora ovog izdanja na samom početku jasno predočavaju naum iza ove studije - Perković (1973) je ovde ciljao da pojasni značaj R’N’R i pop-kulure/supkulture u godinama koje su prethodile i koje su sledile raspad pojne nam zajedničke domovine.
Već na prvim stranicama samog Perkovićevog teksta nailazimo na važan adut sa kojim on kreće u ovaj boj; Perković bez mnogo ustezanja SFRJ označava kao pop-fenomen, društveno-ideološki-politički eksperiment, diktaturu i totalitarno društvo tek prikriveno nešto prizornijim metodama upravljanja pukom, a što, naravno, ipak ne poništava neslobodnu suštinu te tvorevine. Upravo pomenuto je dokaz intelektualnog poštenja koje u velikoj meri doprinosi ozbiljnom tretmanu onoga što je on ponudio, kako na idejnom, tako i na literarnom planu ove zanimljive i uspele knjige. Tome treba dodati i neumiveno priznavanje vlastitih slabosti u danima nevolja i prevrata (autor priznaje da mu se, tu i tamo, omaklo i pevanje pesama koje trezne glave i smirenog pogleda podvodi pod fundus sramotnog, mrzačkog i nacionalističkog šunda). Srećom, Perković ovu poziciju neostrašćenog i časnog pripovedača ne zloupotrebljava u pravcu samoljublja i naknadnog pravedničkog moralisanja, nego je mudro koristi kako bi stekao sveobuhvatniji i posledično rečitiji pogled na tematiku koje se ovde prihvatio.
Perković se ovda mahom bavi dešifrovanjem kodova R’N’R supkulture u ovdašnjim socijalističkim-postsolijalističkim i predratno-ratno-poratnim društvima, iscrtavajući, nošen naukom Kennetha Whita koga i sam pominje u drugoj polovini Sedme republike, mapu pomenute sedme republike, formalno nevidljivog, varljivog i promenljivog, a počesto i slabašnog i pred nevremenom strašljivog konstrukta koji obuhvata stvaraoce i konzumente valjane R’N’R i pop kulture na (ex-)SFRJ prostorima. Tu dolazimo do nužnosti da budu pomenute još dve jake uporišne tačke Perkovićevog rukopisa; naime, ono što u trenutku osvaja je autorova neprikrivena srčanost pri bavljenju narečenom temom, a ukupnom povoljnom utisku o Sedmoj republici svakako doprinosi i Perkovićev formalni literarni dar. I, zaista/zbilja, zahvaljući Perkovićevoj elokvenciji i suverenim vladanjem mogućnosti pripovednog jezika, Sedma republika pleni i ambicioznim stilom koji počesto ovu, suštinski gledano, sociološku studiju prevodi na preko linije koja razdvaja jezik viđen za takvu vrstu štiva i lepu književnost.
Kao što je već pomenuto, ta sedma republika je konstrukt, te ne čudi što inače neporecivo usresređeni Perković tu i tamo odluta od samozadate teme, te pretera sa predočavanjem detalja šireg konteksta osnovnih događanja (recimo, kada krene da pojašnjava korupcioonašku bit HRT-a i tamošnjih esnafskih organizacija muzičara). U delu koji se tiče fenomena prezimenjaka mu (Marka Perkovića Thompsona), pak, autor pomalo nepažljivo krene put konstrukcije koju je teško dokazati – ilustrujući navodni paralelizam karijera i značenja Thompsona i Cece Ražnastović. Ante Perković brzo ostane bez uverljivih argumenata i sa tezom koja je krajnje upitna (šta nacistiški ostrašćeni Thompson predstavlja posve je jasno, a ratnohuškaštvo Ražnatovićeve je diskutabilno, budući da se pomenuta čvrsto držala i čvrsto se drži ljubavno-narcističke leksike kao neodvojivog dela trivijalnog popa i folka koji izvodi, osim, naravno, ako, recimo, u stihovima „Za mene ti je ljubav zabranjeni grad, a mnogo sam ih, brate, ja srušila dosad..“ neko ne prepozna aluzije na Vukovar i/ili Sarajevo). Takođe, završno poglavlje možda može biti simpatčno u svom utopističkom viđenju budućih dana, ali mu se takođe može zameriti na ne baš ostatku štivu primerenoj otvorenoj didaktičnosti.
Ipak, uprkos upravo iznetom, Sedma republika je istinski kvalitetno štvo, i mereno uzusima koji važe za ovakav soj literature i ovu temu, i mereno strože shvaćeno literarnim kriterijumima, a zavređuje pažnju jer, osim obilja podataka i zanimljivih gledišta koji su izneti među koricama ove knjige, Sedma republika jeste i knjiga koja pobuđuje na razgovor i razmišljanje, na argumentovanu polemiku, što je, već samo po sebi, ogroman plus u korist ovog Perkovićevog izdanja.
Komentari
-
There are eyes above, there are feet bel (gost)
| 19.04.2012. 14.36.05
"neumiveno priznavanje vlastitih slabosti u danima nevolja i prevrata..." - i meni je upao u oko ovaj detalj, ali ruku na srce mnogi smo '90., '91. potpali pod "loše uticaje" i to nam je svima sad "bad karma".
Za napomenuti je i da je "Sedma republika" na neki način paralela nezaobilaznog štiva "Invisible republic" - Greila Marcusa: "book about the creation and cultural importance of The Basement Tapes, a series of recordings made by Bob Dylan in 1967 in collaboration with The Hawks, who would subsequently become known as The Band."
-
Джон Малкович (gost)
| 20.04.2012. 04.20.25
Пре неко вече Анте Перковић је, гостујући у једној тв емисији изнео проиѕвољне ставове о опусу легендарне групе "The Who".
Пошто сада видим да је он припадник генерације рођене 70-тих година,све ми постаје јасније.Једно су посредна сазнања, а сасвим друго је када као савременик можете да сведочите о догађањима и њиховим протагонистима.
-
The Who... (gost)
| 20.04.2012. 16.43.45
...su neko mjerilo?
-
Джон Малкович (gost)
| 24.04.2012. 01.11.08
@The Who
У овом свету где је све потпуно релативизовано, питање је шта може бити мерило...Пустите нас "маторце" да држимо до нечега иако то ни најмање не занима "оне који долазе за нама"!
-
Hej Dzoni... (gost)
| 25.04.2012. 15.48.11
...kako je sve bilo bolje u nase vreme? :) Nisu The Who sporni, pa ni datum rodjenja, 60e, 70e, 90e... neko moze da se loжi na... i da ceni... sta ja znam Van der Graaf G., Black Sabbath, Byrdse, Cream, Pop Masinu... ali da mu The Who bas ne leжe.
Sedmu republiku vredi procitati, cak iako se covek ne slaze sa iznetim tezama u njoj.
Ja licno npr. mislim da su Obojeni program poslednji veliki "jugoslovenski" band i o tome mislim da ima reci u ovoj knjizi.
-
Джон Малкович (gost)
| 25.04.2012. 18.53.36
@Hej Dzoni...
Није спорно то за генерацијско питање...Што се Обојеног програма тиче, најсимпатичнији су ми били на свом почетку и у некој првој фази када је Кебра био функционалнији и свеж у свом изразу...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.