Reditelj Vladimir Milovanović Kicoš zagrebao je kožu velikih pitanja: zašto je Petooktobarska revolucija razočarala i pojela svoju decu, da li je "Otpor" bio izmanipulisan i od koga, koliko su za to zaslužne nejasne ideje o "promenama" u kojima su mladi otporaši plutali, ko danas prodaje revoluciju i zašto nema pobune?
Scenario i režija: Vladimir Milovanović
Igraju: Branko Ilić, Đorđe Branković, Nebojša Bogdanović, Radovan Hiršl, Nikola Vujović, Jelena Ilić, Isidora Veselinović, Srđan Ćešić, Milorad Radisavljević i drugi.
Žanr: dokumentarno-igrana drama
Proizvodnja: Srbija, 2012.
"Valjda više nismo deca,
Sad smo ljudi očvrsli od poraza."
Boris Mladenović, odjavni song filma Lice revolucije
U svojim šabačkim danima, tokom prelomne godine kada sam postajao maturant, ekipa s kojom sam se družio postajala je punoletna, bezglavo uletela u "Otpor", lepila plakate protiv Slobe, jurila za seksom i lakim drogama, a usput dobijala batine, bivala privođena, pretresana, ispitivana... Rečju, ludo se zabavljalo u igri revolucije. Pratio sam sve u odseku logističke podrške, jer mi kao uzornom bogalju ne pristaje da se, u prvim redovima, nenaoružan guram s policijom. Ipak, u razgovoru s prijateljima iz tog doba, danas znam da se stavim u neprimerenu, moralno superiornu poziciju, i da se razmećem kako su me političnost, radikalno levičarenje i cinizam sačuvali od toga da se, kao glavni junak Lica revolucije, deceniju nakon 5. oktobra, ne osetim izmanipulisano, razočarano, sentimentalno, i kao usamljenik u, neko reče, "unutrašnjem egzilu". I mada su sve te velike reči zapravo emotivno-politički punktovi Kicoševog filma, ne bih bio fer da ističem kako se s njima ne identifikujem, jer znam da je sada previše lako biti cinik.
Ipak, biti fer znači da moram reći i svoju istinu o danima otpora i razonode. A ona je slična kao i 2000. godine: ideje o "promeni", "boljoj budućnosti", sa parolama "gotov je" i "živi otpor", i fantazijama da će pad Slobe dovesti do toga da svaki građanin dobrovoljno sluša samo rokenrol, još tada su bile politička izmaglica mladosti koja je bila u revolucionarnoj besvesti. Stvar je još gora kada na te ideje dodam svoja sećanja: stranački demagozi koji vrbuju otporaše da postanu članovi, na priču kako su pred zlom Slobinom policijom bespomoćni bez advokata, samo da bi ih izbacili iz prostorija čim su dobili izbore; na razvoj situacije u kojoj se, u sprezi sa istom ekipom iz 1990-ih, lideri DOS-a i njihovi ortaci bogate putem raznih firmi i privatizacija; na veseli period kada neke vođe Otpora naš rad upisuju u svoje zasluge i pokušavaju da postanu poslanici, a potom prosperiraju osnivajući marketinške agencije... I nakon svega toga, osetljivi i pošteni revolucionari koji, kao Branko Ilić u ovom filmu, beže u prirodu, u čistu liriku, mazohistički se utapajući u poraz i autsajderstvo, i romantičarski odlaze od života u neki svoj svet, čaroban i lep, gubitnički uzvišen.
Samim tim je, iz mog ugla gledano, veliki pogodak Lica revolucije što sve ovo prepoznaje i uobličava u razigranu poludokumentarnu, samorefleksivnu formu komponovanu od tri prepletena segmenta, od kojih svaki nosi političku poentu. Svest o filmu i njegovoj (ne)moći, kojom može jedino da svedoči i pripoveda, i samim tim ne donosi rešenja i gotove formule političkog delovanja (jer se u bioskopu može zabaviti i edukovati, ali svi znamo gde se menja svet), prikazana je u narativnom okviru smeštenom u policijsku stanicu, gde reditelj filma o Branku Iliću daje iskaz o tome kako je i zašto započeo snimanje. Tim segmentom, u ulozi reditelja, dominira briljantni Radovan Hiršl, velika faca i odličan umetnik, čija priča autobiografski, ali i žilnikovskom referencom, povezuje lipanjska gibanja iz 1968. i petooktobarske nemire, da bi na kraju, posle neprekidnih komentara samog procesa nastanka Lica revolucije, zaigrao i kao lik u fikciji o zločinu unutar marketinške agencije. Drugi segment filma odigrava se upravo u marketinškoj agenciji, koju vode bivši revolucionari, i danas prodaju reklamnu kampanju za bankarske kredite koristeći upravo ikonografiju komunističke borbe, sve verujući da pobuna dolazi putem novih medija, interneta i ajfonove kule, iako valjda znaju, a neće da kažu, da s te kule u smrt skaču kineski radnici u fabrikama gedžeta. I treći segment, koji je i središnja priča filma, govori o Branku Iliću, momku koji je primio MTV nagradu u ime "Otpora", i sada se, potišten i nezadovoljan zbog toga što "demokratske promene" koje je priželjkivao nisu došle, vraća u Beograd kako bi, deset godina kasnije, pokušao da obeleži 5. oktobar (ujedno i svoj rođendan) pozivom na protest ispred Narodne skupštine.
Ilićeva lična politička "tragedija" kreirana je tako da proizvede najviše reakcija kod publike, jer je njena poenta istovremeno oštra i emotivna: otporaška pobuna je poražena, njeni su pošteni nosioci danas puni neke krivice i odgovornosti za taj poraz, polusvesni da se njima manipulisalo otpočetka, a aktuelni ustanci, tokom perioda konačne pobede kapitalizma u Srbiji, svode se na ravnodušnost socijalnih mreža, postmodernističku mutljavinu koja prodaje bunt i revoluciju kao cool, kao deo životnog stila određene klase u razvoju, ili na nostalgični besmisao neokomunističkih floskula. O potonjem govori takođe tipično žilnikovska scena susreta Branka Ilića sa novim levičarima pod starom zastavom, koja nepogrešivo izaziva smeh u publici čim se grupa predstavi policajcu kao "Savez komunističke omladine Jugoslavije".
Međutim, u tom se razvodnjavanju političkih poruka, koje i reditelj Ranih radova neretko sprovodi u recentnim ostvarenjima, krije i najveća opasnost ovog, inače izuzetno zanimljivog filma. Lice revolucije, naime, hrabro je zagrebalo po skoro zaraslim ranama na koži petooktobarske zablude, i pošteno pokazalo svoj eksploatacijski udeo u filmskom prikazu tih rana. Ali mu je nedostajalo snage da grebe jače i pokaže kako u revoluciju ne možeš ići samo srcem, već i glavom, i da se nakon poraza na greške ne možeš osvrtati sa suzom u oku. Drugim rečima, otporaši jesu izigrani, ali mora se otvoreno reći ko ih je izigrao i u ime čega. Petooktobarska pobuna je dotučena na razne načine, ali postavlja se pitanje šta znači "očvrsnuti od poraza" – utapati se u pesimizam zbog beznađa i unapred neuspešne borbe protiv sveta kapitala, kredita, banaka i advertajzina, ili odbaciti sentimentalnost, konfuzna razmišljanja o borbi, promeni, šumama, gorama i stihovima, ponovo uvesti klasno pitanje, ući u društveni proces i tragati za smislenim alternativama koje, uzgred, i te kako postoje?
Naravno, pitanje je retoričko, i ne otvara mesta za alibi koji je uvek nedovoljan, a svodi se na staru frazu "mi samo snimamo filmove". Nema problema, ali filmove o čemu, filmove s kakvom idejom edukacije i zabave? Srećom, Lice revolucije onaj je prvi, pomalo nesiguran korak u potrazi za odgovorima koje sugerišem, ali su srca hodača na pravom mestu – i to je dosta jak adut ovog filma, kojim zaslužuje pažnju i podršku.
Simbolički gledano, na umu u tom koračanju napred treba imati scenu s početka filma. U njoj Radovan Hiršl izbeli lice, a potom radnja asocira na Herzogov Stroszek, kada Bruno i Scheitz sednu u kola i odlučno krenu da "okončaju ovu zaveru". U filmu, to je samo fikcija, "brbljanje u krug"... Ali ako fikcija inspiriše stvarnost, makar i simbolički, nešto se može uraditi, a revolucija može imati drugačije lice.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Jovana (gost)
| 15.05.2012. 17.52.02
vrlo dobar prikaz...samo ne kapiram kako niko ne komentariše lošu glumu koja bode i tera iz sedišta?j
-
jovan (gost)
| 15.05.2012. 18.23.55
ali u filmu nema glume
-
jovano jovanke (gost)
| 15.05.2012. 19.48.44
jovana bash i nije skapirala zilnikovsku poetiku
bravo ivane
super esej
-
Stanislavska (gost)
| 15.05.2012. 19.57.45
nemojte tako, ima jovana pravo, donekle. ja sam primetila da je u igranim delovima gluma loša, ali sam do kraja filma skapirala da je to u stvari stilsko preterivanje u glumi i da je to namerno. npr. kad onaj što je glavni za reklame priča o novim medijima kad snimaju reklamu na kraju
-
akustična verzija (gost)
| 15.05.2012. 20.35.29
https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=GRlpTxXHJ-Y#!
-
ana kajg (gost)
| 16.05.2012. 02.52.26
malo je problem u ovom tekstu kao i svim ostalim pricama o otporu u tome sto se nekako podrazumeva da je otpor sproveo petooktobarsku revoluciju..otpor je bio samo marketinska agencija koja je animirala mlade i jahala svojim imidzom na talasu tog opsteg nezadovoljstva
-
Žarko (gost)
| 17.05.2012. 05.08.17
Malo je veći problem što se nekako podrazumeva da je 5. oktobar *bio* revolucija. Ne može se revolucijom nazvati nešto što je pogurano i finansirano spolja, za tuđe interese, a što ne menja ekonomske odnose na teritoriji koje se tiče.
-
reditelj (gost)
| 17.05.2012. 08.16.49
žarko ima pravo
-
5. OKTOBAR JE BIO NOVI POČETAK (gost)
| 23.05.2012. 16.46.48
Peti oktobar razumevam kao egzistencijalni okidač čitave jedne generacije,koja je čekala punu deceniju ili pola decenije jedan takav potres.Nakon te neočekivane eksplozije usledio je politički početak bar za mene,pored koga nisam tražio ništa više,niti mi je trebalo išta više osim te euforije.Usledila je dakle postrevolucionarna politička svakodnevica i jedna nova realnost,realnost jednog novog srpskog političkog početka koju je naravno trebalo iskoristiti i učestvovati u sakreiranju nove.Glavni junak filma se međutim iz nje povlači i kao razočarani konzument iste,odlazi u inostranstvo.Tu ustvari leži osnovna kontradikcija bivšeg otporaša,pa čak rekao bih i bezvrednost njegovog političkog subjekta.Kreirati politički potres i onda se iz njega povući i to u drugu zemlju za mene je ravno političkom samoubistvu.Ovo je film posvećen političkim subjektima koji to ustvari i nisu bili do kraja.O ljudima koji jednu priliku nisu iskoristili u životu i onda se plašljivo povukli u EU.To su politički luzeri,ljudi koji su se povukli iz sopstvene najbitnije političke igre.To je za žaliti,a kamoli posvetiti takvim ljudima jedan film.Postoje ljudi koji budu deo nečega i to iskoriste i usavrše svoje egzistencije i ljudi koji se motaju i šmugnu u svoj privatni žal za izgubljenom prošlošću.Beograd je bio i ostao groblje političkih ruševina i aleja političkih velikaša.Beograd ne cmizdri ni za jednima ni za drugima već nastavlja da gazi i jedne i druge svima poklanjajući onoliko pažnje koliko zaslužuju.
Peti oktobar je bio i ostao novi početak političke istorije Beograda i to je realnost koja se ne može negirati bez obzira što neki do kraja nisu participirali u njoj.
-
Žarko (gost)
| 24.05.2012. 04.01.47
Ma kakav novi početak, početak čega? Prethodio mu je kraj čega? Koja se to stvarna temeljna promena tu dogodila?
To da je "egzistencijalni okidač čitave jedne generacije" je besmislica, to je najobičniji ideološki efekat. Kao predstavnik te generacije o kojoj pričaš, mislim da je to prazna opsena, podvala neoliberalizma.
-
Peti (gost)
| 27.05.2012. 00.37.48
Petooktobarska politička praksa jeste interpretiranje i praktikovanje 5.oktobra kao pluralnog.Šta znači sam 5. oktobar 2000? Znači jedno sasvim novo otpočinjanje u političkom životu Srbije i to otpočinjanje i njegov potencijal nije u potpunosti sagledan ni tada ni mnogo kasnije.Kroz čitavu proteklu dekadu dešavala su se petooktobarska otpočinjenja od kojih su najznačajnija i to nakon Đinđićeve smrti: partijska interpretacija petog oktobra u obliku LDP,INSAJDER,PEŠČANIK i prvo resetovanje demokratske Srbije u obliku bojkota belih listića.Peti oktobar je u stvari ime za zbir svih mogućih interpretacija 5. oktobra i praktičnih petooktobarskih otpočinjanja nakon 2000,a koja su u direktnoj smisaonoj vezi sa prvim početkom. 5. oktobar se nije desio samo jednom nego nekoliko puta tokom dekade i to započinjanje nastavlja da se odvija i tokom ove dekade.
-
Žarko (gost)
| 27.05.2012. 04.57.43
Kukuu, pa ti i ja stvarno nemamo šta da pričamo onda ;)
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.