...mladost (?) i iskustvo

Osvrćući se na sve duže pauze između filmova u svom serijalu Ljudi u crnom, reditelj Sonnenfeld je duhovito primetio da naredni (četvrti) nastavak možemo očekivati za dvadeset godina, kada Will Smith bude na vratima penzije, a Tommy Lee Jones i on sam (u slučaju da požive) već poduže stanari domova za stare i onemoćale. Međutim, ono što ubrzo po početku ovogodišnjeg ostvarenja Ljudi u crnom 3 postane očigledno je fakat da desetogodišnja pauza između drugog i trećeg filma u franšizi nipošto nije narušila njegove još uvek neiscrpljene potencijale.

A osim toga,  Ljudi u crnom 3 nam stižu i sa bagažom činjenice da su ključni kreativci dugo izbivali iz iole relevantnijih i primećenijih filmskih produkcija; Sonnenfeld gotovo deset godina nema film sa bioskopskim pedigreom, Tommy Lee Jones se mahom okrenuo TV produkcijama, a Willa Smitha smo poslednji put u bioskopima gledali kao Hancocka, a to beše pre četiri puna leta (pauzu je prekratio promovisanjem sajentologije i radu na karijerama svog malodobnog potomstva). Tako duge pauze obično ne slute na dobro, ali Ljudima u crnom 3 je dopala sudbina da bude onaj poslovični izuzetak koji zapravo potvrđuje pravilo.

Tako su pred nama Ljudi u crnom 3, dostojanstven i pažnje svakako vredan naslov u moru sve diskutabilnijih blockbustera i nastavaka/prednastavaka/rebootova i ostalih varijeteta za kojima hollywoodski velikaši posežu ne bi li i sebi i svetu dokazali da još uvek vredi uzdati se u alhemiju na filmadžijski način. Međutim, bilo da ga posmatamo unutar ili izvan tog ne baš laskavog okruženja, Ljudi u crnom 3 se nameće kao sasvim uspeo film jer ga na prvom mestu odlikuju četiri značajne stavke kada je vaganje dometa (letnjih) blockbustera u pitanju – dinamičnost, zabavnost, duhovitost  (tako je segment sa Andyjem Warholom urnebesno duhovit, a i odraz je (barem povremene) genijalnosti autora) i sveukupna upotrebljivost. 

Nakon odrađenog prvog dela snimanja ovog filma, scenario ostatka je nastajao na samom setu. Ovo nije dokaz aljkavosti i brzpotezne produkcije, već  prirodan sled događaja ako se uzme u obzir da su se autori našli pred izobiljem mogućnosti u međuvremeniu dobrano razvijene tehnologije, a to je jedan od značajnih segmenata u čiju moć se ovaj film otvoreno uzda. I, zaista, na polju vizuelnog ovo je maštovit i nadahnut film u kom je očito došlo do srećnog spoja razigranosti scenarističke postavke i naprednih filmskih tehnologija (s tim u vezi treba napomenuti da je F/X  majstor Rick Baker, sasvim očekivano, i ovde bio na vrhuncu zadatka).

 

Što se tiče pomenute scenarističke postavke, ona počiva na možda u drugim sličnim ostvarenjima već viđenoj i potrošenoj začkoljici, ali koja se ovde pokazala i zdravorazumskim potezom i efektnim rešenjem. Naime, imajući u vidu krštenicu Tommyja Leeja Jonesa, putovanje kroz vreme (tačnije, povratak u prošlost, naravno, sa ciljem da se izmeni sled događaja u potonjoj budućnost) nametnulo se kao nužni okvir. Međutim, i na ovom planu je postignuta ravnoteža između već prisutnog i onoga što je nužnost sadašnjosti, te  Ljudi u crnom 3 dovoljno toga baštine iz prethodna dva ostvarenja, ali ni jednog trenutka ne upadajući u zamku da funkcionišu isključivo i zarad postojeće Men in Black mitologije. To je, ako se uzme u obzir ovo dugo međuvreme, možda iznuđen potez, ali nema spora da je izvučen maksimum iz te prinude, tim pre jer se Josh Brolin pokazao kao dostojna zamena Jonesu u delu priče koji prati zamešateljstva sa vanzemaljcima od pre četiri decenije.. Na sve to, fotografija, za koju je bio zadužen vazda pouzdani Bill Pope, uspeva da isprati nijanse između ionako artificijelno postavljenih sadašnjosti i prošlosti u ovom filmu.

Ljudi u crnom 3 su se po pitanju krajnjeg i sveukupnog kvaliteta ugnezdili ispod polaznog filma u serijalu, a iznad nastavka iz 2002. godine, o istom trošku pokazavši da je još uvek moguće isporučiti kvalitetno i, u celini gledano, valjano ostvarenje i nakon duge pauze o kojoj je ranije bilo reči, a i u nemilom okružnjenju preovlađujućih hollywoodskih budalaština bez mere i ukusa.