Blunderbuss

Solo albumi su često prilika da se oslobode neke ideje ili zamisli do kojih se došlo, a format matičnog benda nije dopuštao da se one dalje razviju. Pošto u slučaju Jacka Whitea više nije jasno koji bi njegov bend bio matičan, svaka prilika je dobra da se dalje razvije koncept umetničke vizije rokenrola, jedna vrste artističke rekonstrukcije rock muzike iznutra. Tako i na njegovom prvom solo projektu Blunderbuss, imamo priliku da se uverimo koliko je Jack White neobična pojava – art rocker koji svira bez imalo artificijelnosti, svakako je revolucionarna pojava na polju art rocka, ali nam ova činjenica još mnogo više govori o tome gde je umetnost danas – u rekonstrukciji spontanosti, stvarnosti i života, a ne kreiranju izmišljenih svetova.  Njih sad i tako ima previše, a stvarnosti više nema.

Na tom polju se sad vode glavne bitke, u svetu tehnološki kreirane nestvarnosti, u kojem i sami učestvujemo sa radošću koja preti da postane nužnost. Blunderbuss je zato zanimljiv umetnički događaj - ploča u okršaju sa raznim privatnim i javnim igrajućim demonima, posebno zabavna za onog ko je odrastao uz rock muziku. Tu se nalaze, jedni pored drugih, kratki mali panegirici Led Zep, Stonesima, Bo Didleyju, Neilu Youngu u poludelom stanju, često sve u istoj pesmi, pa će vam, ako umete da čitate takvo štivo, biti sve vreme zabavno - kao i uvek kod Whitea koji je jedan od onih ljudi što za dosadu ne znaju. Naravno, najzabavnije je to što je on sam prilično autentičan primerak poludelog rock'n'roll stanja, ili rock'n'rolla kao dozvoljenog izraza svakovrsnih privatnih ludila.

Obratimo pažnju da je upravo to ono što je nestalo iz savremene popularne muzike – u njoj više niko nije stvarno lud. Pošto u njoj više i nema ničeg stvarnog. Međutim, to nije zato što više nema stvarno ludih na ovom svetu, nego zato što mi više ne želimo da slušamo išta stvarno, a posebno kako se neko stvarno oseća. Izlišni smo i teški i sami sebi, a kamoli još nekog drugog da slušamo, želeli bi da smo laki kao ikonica na ekranu, a to nam baš nešto ne ide.

Rock'n'roll je svojevremeno zadobio svojstva ozbiljnog umetničkog izraza, između ostalog, zato što je raznim nestabilnim likovima pomogao da postanu socijalno prihvatljivi, prvo na igrankama, a onda na top listama. Kroz njega je svako mogao da da izraz svojim nemirima. Ovo nije bilo slučajno – izražavanje lične nestabilnost bilo je paradigma društvene nestabilnosti tokom šezdesetih, pa je mahnito izražavanje kroz muziku, delovalo na inače nestabilne tinejdžere ali i na ozbiljne ljude, kao metafora socijalne zbilje, kao način da se ona opiše i nadraste, kao poezija u pokretu. Danas, naravno, nemate takvo sredstvo opisivanja spoljnog ludila kome smo izloženi, i verovatno se neko ozbiljno potrudio da ga više nemamo, jer kad bolje poslušate - kroz tehno i njegovo dokidanje naracije može se opisati samo apsolutna usamljenost i otuđenost u kojoj ni telo više nema svoj oblik, kroz vladajući R & B izbijaju samo primarne seksualne želje koje traže zadovoljenje istog časa, world music služi kao egzotična auralna razglednica koja odvlači pažnju ili nema publiku, jedino je hip hop u tragovima zadržao malo te stare egzistencijalne uznemirenosti što je rokenrol tako uspešno izrazio.

Za razliku od mnogih drugih koji u XXI veku sviraju rokenrol kako se nekad svirao, verujući da je u tome tajna, Jack White shvata da je u pitanju nešto što se stalno iznova izmišlja. Njegove ploče zato nisu samo svirački i umetnički ispred ostalih, već predstavljaju kopču ka pravoj prirodi rok muzike – simbol uspelog povezivanja sa danima kad je popularna muzika mogla sebi da dopusti da ima značajnu ulogu upravo kroz pružanje prilike za samooslobađanje svakom.

Tako i na Jackovom solo albumu, rokenrol ima namenu euforičnog egzorcizma, upravo zato što ga Jack tako koristi – kao sredstvo da svojim solo albumom nađe svoju solo prirodu posle razvoda od dugogodišnje supruge. U svemu tome nema ničeg ogorčenog, jer je i razvod bio razvod među prijateljima, sa sve splitting partyjem – uostalom bajna Karen Elson, sa kojom se posle Exita 2005. sa tako puno dirljive nežnosti držao u muzeju Nikole Tesle i restoranu Lovac u Beogradu - ovde peva prateće vokale.

Missing Pieces, kao i Sixteen Saltines pravi su otvarajući udarači u eksplozivnom stilu na koji smo navikli, sa uvek jakom dozom autentične stvaralačke originalnosti koja ruši očekivanja i ostavlja miljama iza sve umorne pokušaje da se danas uverljivo svira rokenrol. Jack zna da se rokenrol nikad ne ponavlja dva put na isti način, i zato nijedna pesma na ovoj ploči ne liči na svoje uzore. Značajna upotreba klavira skriveno je iznenađenje, a trijumfuje na liričnoj Hypocritical Kiss, kao i Weep Themselves To Death, gde udvajanje sa iskidanim trzajima gitare daje pesmi neslućene epske dimenzije, ne gubeći na delikatnosti osećanja. Da i dalje ume da se nesputano zabavlja, White dokazuje sa pomalo neočekivanim zaraznim grooveom na I’m Shakin, rokerskom poskočicom koja samo slučajno nije hit.

Freedom at 21 ima programski karakter koji nagoveštava da u ovoj ploči čuči koncept - možda je on i u tome što baš veliki broj žena svira na njoj? White voli te igre sa tenzijom među rodovima, baš kao i Prince, kod njega su žene ravnopravna rokenrol bića, čime daje još jednu humanu notu pop kulturi. Love Interrupted i poneki stih tu i tamo, liče na reakcije na nesporazume sa nekom ženskom osobom, ne obavezno bivšom ženom, ali sve u svemu White je ovde na misiji oživljavanja čudesne neizvesnosti međusobnih muško ženskih odnosa u svom svom paradoksalnom bogatstvu.

Osim ako ona puška po kojoj je album nazvan nije neka agresivna metafora, Jack nalazi da uz sve nedaće i misterije nepoklapanja životnih puteva, svako na svetu traži onog drugog da ga voli. Do euforije pojačana atmosfera Blunderbuss, po prvi put jasno otkriva music-hall korene u koncepciji naracije Jack Whitea – music-hall je u osnovi umeće scenskog pričanja priče, ali i zabavljanja publike kroz opsenu, pa i Blunderbuss ima svoje elemente opsenarstva. Opsenarstva koje nam ukazuje da je sama stvarnost pomalo opsena, a opsena sama stvarnost, posebno kad je reć o ljubavnim odnosima. Usput, kako je svakodnevna relacija opsene i stvarnosti postala i ključna politička tema XXI veka, time ova ploča dobija presudno važnu senku i viši sloj ozbiljnosti, zaokrećući iz ljubavne u odloženo angažovanu, te je još jednom savršeno jasno zašto je Jack White najznačajniji rokenrol umetnik ovog trenutka.

Što tvrdi Keith Richards, koji mu je poručio da ima otvoren poziv da producira Stonese kad god hoće. Verujem - baš zato što prepoznaje pravo ludilo čim ga vidi.