Banga

Help the Aged – što ironično, što empatično je zavapio Jarvis Cocker. Srećom, starost katkad nije isto što i zanemoćalost pa neki veterani još imaju šta da kažu i pokažu. Kao recimo Patti Smith koja u šezdeset i petoj godini predstavlja svoj novi studijski album (tek jedaneasti u čitavoj diskografiji).

I ovaj njen album pripada popularnoj muzici tek u onoj meri u kojoj je i deo šire dimenzije u kojoj se preklapaju i ostala interesovanja koja u značajnoj meri određuju egzistenciju i muzičku pojavu Smithove. Tako Banga (naslovljena po psu Pontija Pilata iz Bulgakovljevog Majstora i Margarita) obiluje začudnim motivima i posvetama, te ovo izdanje biva dom za rođendansku pesmu u čast Johhnyja Deppa, reči (i note) razumevanja za samoću Ameriga Vespucija pred prostranstvima novog kontinenta, posvete Tarkovskom, pesmu u slavu upokojene Amy Winehouse, podršku Japanu nakon zemljotresa, oproštaj od glumice Marije Schneider, religijske refleksije...

Na zvučnom planu ovde je, imajući u vidu posvećenost i istrajnost Patti Smith iz ranijih epizoda, sasvim očekivano najzastupljeniji tradicionalistički/starozavetni rock zvuk osvojen i usvojen na počecima, u dalekom pop-kulturnom plusvamperfektu, u danima saradnji, suživota i prožimanja sa Cohenom, Dylanom i sličnima i srodnima.. Ponajbolje trenutke treba tražiti u skočnom bluesu naslovne numere (sa zanimljivim vokalnim ukrasima), desetominutnom mračnom psihodeličnom raga biseru Constantine’s Dream, setom dodatno osenčenom podsećanju na onovekovni devojački pop This is the Girl (u čast Winehouseove) ili  Neil Youngovoj After the Gold Rush gotovo potpuno preinačenoj u ruho dečje uspavanke.

Patti Smith je i ovde potcrtala svoj višeslojni dar, i premda je to izvođenje očiglednih zaključaka, ponovo ukazala na unikatnost sopstvene pojave, a upravo tome i treba da služe valjani veteranski albumi, pa bilo to i u danima  sveopšte pometnje, poput ovog našeg sada.