Ceremonija

Mesto: Petrovaradinska tvrđava, Novi Sad
Vreme: Petak, 13. jul 2012.

Konačno ostvarujem svoj dugogodišnji plan – stižem na tvrđavu dok još uvek nije pao mrak. Puste su poljane, ima više tehničkih lica, nego publike, ali ispijanje prvog piva dok sunce zalazi je zaista sjajna stvar. Da ne bi sve zaličilo na reklamu, gledamo tonsku probu pred prvi nastup na Main stageu. Ove godine, taj prvi termin je dat mladim domaćim bendovima (četvrtak – Kriške, petak – Ola Horhe, subota – Reflections of Internal Rain i ŽeneKese u nedelju), što bi potencijalno moglo dosta da im znači, ali u stvarnosti njihova svirka, koja je ograničena na pola sata, služi da bi se namestilo svetlo, naštelovali zvuk i prenos na video bimu.  Ali i takvu priliku Ola Horhe znaju da iskoriste. Pred nekoliko desetina ljudi, sada u tročlanoj postavi (Andy Pavlov – klavijature, Nemanja Aćimović na bubnjevima i Sonja Lončar zadužena za druge klavijature), oni isporučuju svoj karakteristični miks repetitivnih ritmova i hipnotišućih synth melodija, u manje introspektivnoj varijanti – da li zbog leta, piva u ruci i spomenutog zalaska sunca, Ola Horhe zvuče kao predstavnici aktuelnog chillwavea.

Pada mrak i sve više ljudi se kreće prema bini, privući će ih čvrsti, garažni zvuk koji izvode Britanci The Duke Spirit. Bend predvodi pevačica Liela Moss, dugonoga plavuša koja u lelujavoj kratkoj haljini zahteva pažnju prisutnih. Ali samoj muzici očigledno nedostaje autentičnosti, pop spontanosti, dobrog refrena i ovo se čini da je pravo vreme da se uzmu tokeni i po ko zna koji put čuju Jarboli.

Zatičemo momke (i Sonju naravno) u nikad rasviranijoj fazi – Boris jedva čeka da krene solo, Žolt (sa naočarima i u kariranoj košulji “kao Džoni Dep”, kaže prijateljica) je isturen na centralno mesto na bini, dok Danijel sa obaveznim šeširom na glavi, stoji pomalo po strani dok ne krenu njegove pesme. Daleko od toga da nema komunikacije sa publikom, ali bend baš uživa u tome što radi, da čak i povremena greška nikom ne smeta. Repertoar čine pesme sa poslednjeg albuma (Neizvesnost, Nema, Podrška je važna, Ples…) uz stalne favorite (Samo ponekad, Da li u stvari ona nije bila oprezna), publike ima više nego na njihovim svirkama, toliko da se stekne utisak gužve, ali sa dovoljno prostora između fanova koji slobodno đuskaju.

Večerašnji segment “Osamdesete su tu” otvara elektro pop sastav Hercules & Love Affair. Oni nastupaju u petočlanoj postavi, producent i mastermind ovog projekta Andy Butler za kompjuterom, još jedan momak pored njega, to mora da mu je nekakav pomoćnik, sa troje pevača – dve plavuše, jedna u gaćama i brushalteru, druga u haljini sa šljokicama i momak u prsluku i bermudama - kombinacija koja je obeležila početak devedesetih. Na debi albumu ovog preciznije reći projekta, a ne grupe, gostuje Anthony Hegarty iz Anthony and the Johnsons, čije prisustvo doprinosi nekakvoj introspektivnoj i produhovljenoj atmosferi. Uživo H&LA pokušavaju da nekoliko hiljada prisutnih nateraju da se osete kao da su u njujorškom disku krajem osamdesetih, dominantne klavijature podsećaju na pionire housea Inner City. U toj nameri, ova postava je delimično uspešna, grupa ispred bine đuska, dok po obodima poljane ljudi razgovaraju uz pivo cupkajući. Andy Butler namerno izafektiranim govorom kaže da jedina fraza koju znaju na srpsko-hrvatskom je “skidaj gaće”. I da, mnogo smo lepi svi - i momci i devojke, kaže plavojka u brushalteru.

U ponoć će se čuti nekoliko taktova filmske muzike Enia Morriconea, a onda će sredovečni ljudi preuzeti binu, bez ikakve pompe, svetlosnih efekata i prevelike drame, van same muzike – Elegia otvara nastup grupe New Order. Bernard Sumner kaže da su srećni što su ovde, na video bimu se pojavljuje Bobby Gilespie iz Primal Sceam, kreće Crystal. Ljudi se tiskaju, traže bolje mesto, ovo je jedan od najuticajnijih bendova svih vremena. Slede Love Vigilantes, Regret i Ceremony. Plesna muzika sa brzim gitarama je karakteristični znak New Ordera, ali u početku čini se da u izvođenju fali malo topline. I to će Sumner, koji danas izgleda kao sredovečni profesor fizike, preokrenuti  kad se reši gitare i počne da igra uz Bizzare Love Triangle. Publika, njih oko 10.000, to sledi sa oduševljenjem, na True Faith njemu će se priključiti i prethodni izvođači iz Hercules and Love Affair zaneti u plemenski ples. Zvanični deo nastupa zatvara Temptation, ali publika neće dugo čekati na nastavak, koji će je potpuno raspametiti. Na bis, New Order izvode numere jednog od najvoljenijih bendova svih vremena, grupe u kojoj su počeli svoje bavljenje muzikom. Momci se oko mene frenetično tresu, dok ide Transmission, a Love Will Tear Us Apart će nekima čak i izmamiti suze, a drugi pokazuju salve oduševljenja zbog majstorstva bubnjara Stephena Morrisa koji je odgovoran za dramatični vrhunac.

New Order su bend o nedostajanju – tokom bisa jasno je na koga svi misle. I to što Peter Hook ne svira sa njima je primećeno. Ali, toliko emocija prati ove mančesterske heroje, da fokusirati se na ono što nije tu znači propustiti svu lepotu i jednostavnost koja dominira njihovom muzikom.

Jelena Maksimović

Toy Dolls: Furiozni punk striptiz

Verovatno najbolje posećeni i sigurno najzapaženiji nastup druge večeri Exit festivala na Fusion stageu bio je nastup veterana britanske punk scene, grupe Toy Dolls. Devedeset minuta pank lektire okupilo je na Fusion stageu sve ljubitelje čvršćeg zvuka. Činilo se čak da je u nekom trenutku na platou kod Muzeja boravio veći deo festivalske publike, a dobar deo njih nije po završetku koncerta menjao lokaciju, nego je ostao i na Goblinima.
Tačno u zakazano vreme na binu je izašao maskirani trio. Na bubnjevima sjajni The Amazing Mr. Duncan, na basu Tommy Goober, a na čelu kolone Olga. Skakanje i pevanje u publici nije prestajalo od prvih taktova pa do samog kraja koncerta, a potpunu ekstazu fanovi su doživeli uz Nellie the Elephant i Spiders in the Dressing Room koje su Toy Dollsi vezali negde na sredini nastupa. Raspoloženje ni na bini, ni u publici nije opadalo. Naprotiv, kao da su nas "stalno podgrevali". I to ne samo muzikom. Kako se koncert bližio kraju, tako su Olga i Tommy ostajali bez delova odeće. Prvo su nestali sakoi, zatim crvene košulje sa žutim kravatama, a na kraju su momci ostali i bez svog zaštitnog znaka: naočara.
Sjajna muzika bila je praćena i odgovarajućim performansom. U polu-čučnju, sitnim koracima, trčali su od jednog do drugog kraja bine, zajedno ili jedan drugom u susret, a nismo ostali uskraćeni ni za čuveno rotiranje gitara.
Po završetku ovog sjajnog nastupa osmesi su ostali na svim licima u gornjem delu Petrovaradinske tvrđave. Publika je napokon čula ono što je dugo čekala u Novom Sadu, a Olga & co. su bili oduševljeni obožavaocima koji su ih dva puta dozvali na bis.

Alma Kovčić