Popboks - THE STRANGLERS 1990-2012: PAD I USPON GILDFORDSKIH DAVITELJA (3) - Ipak ima heroja [s2]
Gledate arhiviranu verziju Popboksa
Popboks - web magazin za popularnu kulturu

Tema · 31.07.2012. 11:19 · 2

THE STRANGLERS 1990-2012: PAD I USPON GILDFORDSKIH DAVITELJA (3)

Ipak ima heroja

Pošto su 10 godina tragali za sobom, tavoreći na ivici zaborava i mučeći se s izdavačima koji nisu verovali da život posle Hjua Kornvela ima smisla, Stranglersi su ponovo uzleteli. Novi gitarista Bez Vorn vratio je bendu samopouzdanje i kreativnost u trenucima kada se publika opet "navukla" na gildfordske Davitelje, a britanska kritika konačno počela da ih poštuje, proglasivši ih za vrlo bitan rok bend

Jovan Ristić

 

Kako se kalio pelcer

Britanska grupa Smalltown Heroes, koju je 1984. godine osnovao Bez Vorn, budući spasilac Stranglersa, predstavlja tek fusnotu u istoriji popularne muzike, ali njena istrajnost je dostojna panteona rokenrol mitova. 

Vornov bend, nastao pošto je on napustio pank veseljake Toy Dolls, stekao je neku vrstu kultnog statusa zato što je bezmalo deset godina uporno držao koncerte i gradio fanovsku bazu nemajući pri tom ni album, ni singl ni ugovor sa nekom muzičkom kućom. Prkoseći ovakvim okolnostima, Smalltown Heroes, isprva poznati kao The Troubleshooters, održali su oko hiljadu svirki širom Velike Britanije pre no što im se sreća osmehnula u vidu nagrade magazina Kerrang za najbolji domaći bend koji nema diskografski ugovor (u konkurenciji 950 takvih). To im je pomoglo da te iste, 1994. godine, pronađu izdavača i na tržište izbace Moral Judgement, prvi interaktivni CD-rom singl ikada objavljen, za šta su dobili nekoliko nagrada za inovativnost. 

U međuvremenu su Smalltown Heroes zapali za oko Stranglersima, koji su gajili sličnu koncertnu etiku, i dobili poziv da nastupaju sa njima na About Time turneji (1995). Saradnja je bila vrlo uspešna, pa je nastavljena na turneji Written In Red (1997), a tvrdokorna publika Davitelja je toliko volela Vornov bend da ga je redovno tražila na bis. 

Smalltown Heroes su u to vreme definitvno bili u usponu, i činilo se da će se njihova sizifovska upornost konačno isplatiti. Debi album Human Soup (1996) dobio je odlične kritike, a tokom druge turneje sa Stranglersima, Vorn je pisao pesme za naredno studijsko izdanje. Niko nije slutio da će se godinu dana kasnije točak sreće naglo okrenuti unazad. Izdavačka kuća EG, pritisnuta finansijskim nedaćama, praktično je u pet do 12 odustala od objavljivanja albuma s radnim naslovom Atomic Cafe, u koji su Smalltown Heroes polagali velike nade. Razočarani članovi su se razišli početkom 1999, a debakl je bio tako bolan da Vorn o njemu ne priča za medije.

 
Jedan poziv menja sve
Nekako istovremeno, Stranglersi su prolazili kroz najmučniji period svog postojanja otkako je Hju Kornvel otišao – publika nije dobro prihvatala Pola Robertsa, već skoro celu deceniju „novog” pevača, muzika se pod uticajem gitariste Džona Elisa izmenila do neprepoznavanja a zatim postala bezuba i mediokritetska, albumi Written In Red i Coup De Grace prodavali su se mizerno uz podjednako mizerne kritike, a postavu su hteli da napuste i Žan-Žak Burnel i Dejv Grinfild, tvorci unikatnog zvuka Stranglersa koji je proslavio ovu grupu u doba panka i nju vejva, a koji je na Written In Red nestao bez traga.
Vorn, posmatrač prilika u grupi tokom zajedničkih turneja, izjavio je 2004. za sajt Punk77 da Stranglersi sa Elisom u postavi nisu znali na koju će stranu. „Među članovima su se javljale pukotine, ali oni su uživo i dalje bili veliki bend – bili su glasni, moćni, čvrsti i žestoki... Još su punili dvorane, još su smatrali da imaju nešto da kažu kao koncertni bend.”
Davitelji su se spremali za još jednu seriju „vojnih” svirki kada je Elis, u martu 2000. godine, oglasio svoje povlačenje. Pošto nisu želeli da traže novog gitaristu preko oglasa i troše vreme na slušanje gomile kandidata, članovi su pozvali u London nekoliko muzičara koji su im se dopadali. Ali, tražili su nekog ko je više od dobrog gitariste. Burnel je hteo trećeg kompozitora u bendu s kojim bi mogao da sarađuje kao nekad sa Kornvelom, budući da je Roberts prevashodno pisao u tandemu sa Elisom. 
Poziv na audiciju zatekao je Vorna kao porodičnog čoveka koji se skrasio sa ženom i dvoje male dece u gradiću Sanderlend na severu Engleske, zarađujući za život kao gitarista u retro-rok grupi The Sun Devils, koja je svirala obrade. Onda mu je tehničar benda, koji je takođe radio za Stranglerse, preneo pozdrave starih poznanika. Burnel i Grinfild su se dobro sećali Vornovog umeća uživo, pa su ga pitali preko zajedničkog prijatelja hoće li opet da svira sa njima – ovog puta kao član njihovog benda. 
„Isprva sam odbio, na molbu moje žene, koja me je dobila nazad posle tolikih godina na turneji”, ispričao je Vorn u intervjuu za sajt Floatationsuite.com (2010). „Zato sam ih nazvao i rekao da neću doći, ali sam im samouvereno poručio da me pozovu posle audicije ako i dalje budu u problemu.”
Stranglersi su mu svejedno zadali da nauči četiri pesme, a samo dan kasnije, Vorn je ipak zagrizao udicu dok je na ajpodu slušao No More Heroes, čekajući kćer da izađe iz škole. Ubedio je ženu da se takva prilika ne odbija, otišao za London i prošao audiciju iz prve.
„Legenda kaže”, rekao je Vorn za Punk77, „da sam dobio posao samo zato što sam umeo (pravilno) da odsviram Golden Brown, za razliku od Hjua Kornvela, i ta priča je zapravo tačna.” Naime, Džet Blek je posle izvođenja „tobož pao preko bubnjeva, kao da je hteo da kaže: ‘E hvala bogu da se konačno našao neko ko to ume da odsvira kako treba.’”  (Kornvel je u knjizi The Stranglers: Song By Song iz 2002. bez uvijanja priznao da mu Golden Brown ne ide od ruke što se brzine sviranja tiče, jer, kako kaže, nije tehnički umešan gitarista) 
Bez obzira na svoje oduševljenje, Vornov pogled na Stranglerse nije bio ružičast. Po njegovom mišljenju, oni nisu snimili ništa pristojno od kraja osamdesetih („album 10 bio je odvratan”), i slabe su im bile šanse da se vrate na stare pozicije. Ipak, Vorn je želeo da svira sa njima ne samo zbog pristojne plate („san snova za svakog muzičara koji ima porodicu”), već i zato što je smatrao da „ima šta da im pruži.”  
Deset dana posle audicije, novi gitarista imao je vatreno krštenje na Kosovu, u Prištini, gde su Davitelji tri noći zaredom svirali za pripadnike KFOR-a. Hemija sa ostalim članovima je „proradila”, pa je bend sa obnovljenom energijom pošao na novu, „civilnu” turneju, koja je ostala zabeležena na koncertnom albumu 5 live 01 (2001). 
 
Klasične breskvice
Rasplet krize u Stranglersima i Vornovo uigravanje poklapa se sa povratkom benda u svest šire publike. To, naravno, nije poticalo od aktivnosti postkornvelovske postave. Jednostavno, Stranglersi su konačno počeli da bivaju priznati, što im je zbog otpadništva i imidža mizoginih nasilnika, izmicalo još od ere panka. Uticajni kritičari stare garde poput Džona Sevidža, Džuli Burčil i Tonija Parsonsa ustupili su mesto mlađim rok novinarima koji nisu imali predrasuda, ali ni to „zadovoljstvo” da ih Burnel, zbog nepovoljnih recenzija, čašćava karate udarcima ili da ih bend vezuje izolir trakom za Ajfelov toranj na 300 metara iznad tla (čuveni incident iz 1979. godine sa francuskim novinarom Filipom Manevrom). Neopterećeni prošlošću, politikom veličanja „pank jezgra” (Sex Pistols, The Clash) odnosno „spuštanja” bendova koji „nisu pank a šlepaju se”, kritičari nove generacije videli su u Daviteljima omiljeni bend iz detinjstva i – klasiku britanskog rokenrola. 

 
Prvo su krajem devedesetih, na britanskom Kanalu 4 Stranglersi proglašeni drugim najboljim pank bendom svih vremena – rangirani su iza Sex Pistolsa a ispred The Clash. Zatim je u oktobru 2000. godine na BBC-ju prikazan dvodelni dokumentarac o grupi, sa starim prijateljem i obožavaocem Džordžom Melijem u ulozi naratora (njegov bluzerski glas i usna harmonika krase Old Codger, legendarnu B stranu singla Walk On By iz 1978), a godinu dana kasnije, i BBC-jev Radio 2 je napravio opsežan dokumentarac, obogaćen intervjuima sa starim i novim članovima grupe. 
Sva ova priznanja stizala su u doba buđenja nostalgije za pankom i novim talasom. Igi Pop i Blondie su krajem devedesetih doživeli novu popularnost kada su se njihove stare pesme našle u filmovima poput Trainspotting i Discoteque 54, ponovo postavši aktuelne na žurkama i po klubovima. Slično je bilo sa Stranglersima. U roku od godinu dana, njihove najpoznatije kompozicije pojavile su se u velikim krimi hitovima Snatch Gaja Ričija (2000) i Sexy Beast Džonatana Glejzera (2001), a Davitelji su imali sreće da se čuju u ključnim scenama oba filma. Jedna od glavnih tuča u Snatch završava se uz zvuke Golden Brown, a čitava uvodna špica Glejzerovog ostvarenja protiče u znaku Peaches – koja je 1977. godine, uz God Save The Queen Sex Pistolsa, bila najkontroverzniji veliki hit nekog pank benda u Britaniji. Ova testosteronska proto-rep pesma, svojevremeno žestoko kritikovana zbog „seksističkih” opaski na račun žena koje se čvare na plaži, ponovo je postala „In”, a koliko je ona važna za atmosferu Glejzerovog trilera govori recenzija saundtreka na sajtu All Music Guide: „Peaches je odgovarajući uvod u film i album – projektuje (nadalje) osećaj bezbrižnosti i opuštenosti.”

 
Ne treba biti vidovit da bi se shvatilo šta je uticalo na EMI da objavi kompilaciju sa naslovom Peaches: The Very Best Of Stranglers. Sa solidnim izborom pesama iz Kornvelove ere, ovaj CD iz 2002. godine postigao je zlatni tiraž u Velikoj Britaniji (100.000 primeraka), prodavši se bolje od bilo kog studijskog albuma Stranglersa u poslednjih 20 godina. Čak je dospeo na britanski top 30, što je nezamisliv uspeh za bilo šta što je objavljeno sa Polom Robertsom kao pevačem. 
 
Invazija trulih jabuka
Kompilacija Peaches: The Very Best Of Stranglers pojavila se u dobrom trenutku, ali to ne može da obriše činjenicu da se radi o još jednom u nizu pokušaja izdavačkih kuća da zarade na uspehu najpoznatije postave Davitelja. Između albuma 10 (1990) i Norfolk Coast (2004) pojavilo se 13 takvih zbirki – u proseku jedna na godinu dana – i sa stanovišta kupaca većina se može smatrati bespotrebnim. 
Epic, podružnica CBS, za koju su Stranglersi snimali od 1982. do 1990, prva se posle Kornvelovog odlaska bacila na kompilovanje i u samom startu odlično zaradila sa Greatest Hits 1977-1990 (1991). Sastavljač je „uspeo” da izostavi Nice ‘n’ Sleazy, ali je kompilacija svejedno ušla u britanski top 5, provela na listama 47 sedmica, dostigla platinasti tiraž i svrstala se među najveće uspehe Epica i samog benda. 
 
Pošto je Epic objavio još nekoliko zbirki singlova, remiksa i maksi singl verzija, u mašineriju „rasprodaje bola” se 1994. godine uključio EMI, vlasnik kataloga Stranglersa iz perioda 1977-1981. Pošto se tokom osamdesetih već istakao besomučnim kompilovanjem hitova, B strana singlova i rariteta, EMI je sada izbacio četvorostruki CD boks-set The Old Testament: The U.A. Recordings 1977-1982, kao i dvostruki CD The Hit Men (1997) kojim je pokazao Epicu kako se pravi definitivna kompilacija Stranglersa. 
Pored tih i sličnih izdanja, EMI i Epic su 2001. godine reizdali prvih 10 albuma Stranglersa, obogativši ih dodatnim pesmama. Klasika se dobro prodaje, a sa bonusima i poboljšanim zvukom prodaje se još bolje. 
U novom milenijumu je krenula nova epidemija: kompilovanje pesama iz postkornvelovskog perioda. Četiri studijska ostvarenja sa Robertsom i Elisom pokrivena su sa sedam kompilacija, pri čemu nijedna od tih jeftino sklepanih zbirki, koje su se pojavile u nezavisnim izdanjima od 2001. i 2004. godine, nema nikakvog smisla. Album Stranglers In The Night je ignorisan bez izuzetka; About Time, Written In Red i Coup De Grace zastupljeni su podjednako sa najboljim i najgorim pesmama. Kako bi se sve te trule jabuke uvalile kupcima, ubačena su koncertna izvođenja klasičnih Stranglers hitova – ali sa Robertsom umesto Kornvela.  
Za sve to vreme nije se pojavila nijedna kompilacija sa studijskim snimcima obe postave Stranglersa. Za kršenje tog „tabua” moraće da se čeka još nekoliko godina. 
 
Muze sa obale Norfolka
Dok su originalni Davitelji i dalje postojali u paralelnoj diskografskoj stvarnosti, neokrnjeni, popularni i večito mladi, oni „novi” su tavorili na ivici zaborava, muku mučeći sa izdavačkim kućama koje nisu verovale da život posle Kornvela ima smisla. Ipak, bend je sa Bezom Vornom dobio samopouzdanje i posle dugo vremena počeo da funkcioniše kao celina. 
U međuvremenu, Burnel se malo izduvavao na nizu solističkih svirki, a Roberts je diskografsku pauzu Stranglersa iskoristio da sa svojom novom grupom Faithband snimi albume Faith? (1999), Self Discovery (2001) i The Pressure Sensitive (2003). Na turneji Faithbanda, u vreme Self Discovery, gitaru je svirao Bez Vorn. Činilo se da se pevač fino slaže sa novim gitaristom Davitelja, ali nisu postali kompozitorski tandem. 

 
Na jesen te iste 2001. godine, Vorn se uputio kod Burnela u Kembridž. „Tamo sam sa Džej-Džejem proveo deset dana nabacajući ideje za pesme, i postalo je očigledno da možemo da radimo zajedno”, ispričao je za sajt Punk77. Sledeća tri albuma (Norfolk Coast, Suite XVI i Giants) napisala su uglavnom njih dvojica. 
Vorn je u istom intervjuu ukazao na ono što će kasnije postati očigledno: njegov stil sviranja bio je drugačiji od Elisovog a „mnogo više nalik Hjuovom po zvuku i osećaju.” To je očito doprinelo da se bend vrati unikatnom stilu s kojim se proslavio na početku karijere. „Želeo sam da unesem dodatnu žestinu i čvrstinu. Zvučaće malo smešno, ali čim vidiš Stranglerse odmah ti je jasno u čemu je njihova snaga: u basu i klavijaturama. A ja sam hteo da i gitara bude istaknuta.”
Na pojačanom tretmanu gitare – koja je Kornvelu uglavnom služila za eksperimentisanje i funkcionalno dopunjavanje zvučne slike – svojevremeno je insistirao i Elis. Počev od Stranglers In The Night, ona je izbila u prvi plan, a na Written In Red je u nekoliko pesama zagušila sve ostalo – sugerišući pri tom neku sasvim drugu grupu. „Džon je više bio moderni gitarista. Dobar gitarista, ali ne i obavezno odgovarajuć za Stranglerse. Sa Stranglersima, muzičke sposobnosti su 50 odsto priče, dok ostalih 50 odsto otpada na stav, jer sviranje nije najteža stvar na svetu”, rekao je Vorn za svog prethodnika, čiji je manjak agresivnosti značajno odudarao od duha originalnih Davitelja. 
Među tridesetak novonapisanih kompozicija, izdvojila se vrlo žestoka Norfolk Coast koja je prema Burnelovim i Vornovim rečima odredila kurs budućeg, istoimenog albuma. „Vratili smo se klasičnim pesmama, kratkim i oštrim. Na posletku, svi su hteli staromodni, razbijački album”, izjavio je Vorn. To, međutim, nije bilo sasvim tačno: Robertsu, koji sa Elisom dugo bio dominantna kompozitorska snaga u grupi, nije se dopadao novi-stari pravac kojim su Stranglersi išli, a u stvari ga je bolelo to što su pesme koje je predlagao „bivale ignorisane”, o čemu je počeo da govori kada je napustio grupu (2006). 
U vreme pisanja materijala za album, neki zvaničnik kompanije Sony čuo je demo za Norfolk Coast. Prema Burnelovim rečima, oduševio se onim što je čuo, pa je ponudio bendu da snimi tu jednu pesmu za Sony.
Posao je dogovoren, za producente su izabrani Pit Glenister i Mark Volis (fotografija iznad). Potonji je bio inžinjer zvuka na U2 klasiku The Joshua Tree (1987), radio je sa The Smiths, Talking Heads, Polom Kelijem, Igijem Popom i Debi Hari, a u skorije vreme je producirao album The Man Who (1999) grupe Travis koji se u Britaniji prodao u sedmostrukom platinastom tiražu (više od dva miliona primeraka). Stranglersi su bili prezadovoljni onim što je Volis napravio od pesme Norfolk Coast pa su ga angažovali za ostatak albuma, koji su odlučili da sami finansiraju a potom da ga nude diskografskim kućama kao gotov proizvod.
Volis je, prema Burnelovim rečima, u startu imao jasnu ideju kako pesme treba da zvuče, i naterao je Pola Robertsa da disciplinuje svoj glas. „Pol ima veliki raspon, može s glasom da radi šta hoće, ali to ponekad zna da bude previše. A Mark je znao kako da radi sa Polovim glasom. Evo, 13 je godina otkako je Pol u Stranglersima, i on je sada novi pevač, jer mislim da je na ovom albumu konačno uradio sve kako treba”, izjavio je Burnel u intervjuu koji je sa njim i Robertsom vodila ekipa francuskog Stranglers sajta. Roberts, ćutljivija polovina dvojca, rekao je da je rad sa Volisom bio „fantastičan”. Jedini je nezadovoljan bio Džet Blek, koji se konačno vratio živim bubnjevima u studiju (nakon La Folie je prešao na ritam mašinu), a pošto je za neke pesme na Norfolk Coast korišćen njegov rad sa demo snimaka, Blek je ocenio da se radi o „velikom nezavršenom albumu”.
 
Drugi dolazak
Ideja da se materijal spremi unapred srećno se poklopila sa reaktiviranjem Liberty Records, britanske podružnice EMI-ja za koju su Stranglersi snimali tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka (od 1977. do 1980. godine nosila je naziv United Artists). Obnovljeni Liberty se usredsredio na pank i nju vejv veterane, kao neka vrsta pandana muzičkoj kući Sanctuary koja je negovala hard i hevi „oldtajmere”, i ponovni susret sa Daviteljima imao je sve šanse za uspeh. 
Norfolk Coast je naišao na oduševljenje zvaničnika kompanije. „Jednom kad su čuli album, veoma brzo su doneli odluku. Baš im se dopao. Za njih su to bili oni stari Stranglersi, ali sa superiornom, modernom kvakom. Dobra produkcija, dobra ploča, mogućnost za ‘skidanje’ četiri ili pet singlova”, rekao je Bez Vorn. Kao rezultat, u oktobru 2003. godine, bend se posle dve i po decenije vratio u jato s kojim je dosegao najveće visine. Obnovljeni ugovor sa EMI za medije je bio jača vest nego Elisov odlazak, sasvim izvesno zato što je velika firma ukazala poverenje grupi koja je sa gubitkom ključnog člana za mnoge izgubila identitet; grupi o kojoj se u poslednjih 13 godina nije mnogo čulo izvan konteksta nostalgije, obeležavanja godišnjica, filmova i neovlašćenih muzičkih citata. 
Jedino opravdanje mogao je biti neuobičajeno jak studijski album. „Kao što svi znamo”, pisao je BBC u svojoj recenziji Norfolk Coast, „nema te velike muzičke kuće koja će uložiti paru u neki bend ako ne misli da će joj se to dobro isplatiti, sad kad su finansije sve lošije i lošije. U ovom slučaju, ljudi iz EMI-ja su bili u pravu.”
„A sve što je trebalo da urade jeste da ga (album) promovišu, za šta je bio obezbeđen budžet. Odsvirali smo strahovito mnogo koncerata kako bismo ga podržali”, rekao je Bez Vorn za Punk77, dodavši da je 2004. godine odsvirano oko 90 koncerata, što je bio rekord nakon 1983. godine kada je grupa promovisala album Feline – prvi za kompaniju Epic. 

 
Prema njegovim rečima, krupan činilac uspeha Norfolk Coast bila je zajednička turneja sa rege-pop grupom UB40 na kojoj su Stranglersi bili predizvođači i koja je održana u novembru i decembru 2003. godine.
„Sa poslovne tačke gledišta bio je to apsolutno genijalan potez. Svake večeri smo svirali pred oko 10.000 do 12.000 ljudi. Stranglersi i UB40 dolaze iz iste vremenske epohe, očito su u sasvim različitim muzičkim vodama, ali se međusobno poznaju... Izvodili smo po 45 minuta najvećih hitova, sa Big Thing Coming (novom pesmom) u sredini. Ljudi nisu mogli da veruju koliko smo bili rezonantni i snažni – razbijali smo svako veče. Dva meseca posle toga objavili smo album i opet pošli na turneju, ali samostalnu (počela je 13. februara 2004. godine, koncertom u beogradskoj Hali sportova – prim. aut.), i usledile su oduševljene kritike u magazinima Mojo, Uncut, Q...” 
Zarazna Big Thing Coming izabrana je za singl. U februaru 2004. godine popela se na 31. mesto britanske top liste, postavši prvi pravi hit Stranglersa nakon 96 Tears (1990), a koliki je to uspeh govori činjenica da se plasirala samo jedno mesto slabije od Always The Sun, klasika objavljenog 1986. godine, u vreme apsolutne vladavine roka i popa u svetskom mejnstrimu. Osim starog zvuka Stranglersa i instant lepljivosti za uši, na Big Thing Coming se vratila stara ljubav Ljudi-u-crnom prema UFO-logiji, temi neshvaćenog konceptualnog albuma The Gospel According To The Meninblack (1981). Singl je, inače, promovisan spotom sa letećim tanjirima koji je za džabe – kako tvrdi Burnel – snimio Dejvid Balfe, nekadašnji član grupe Teardrop Explodes i saradnik grupe Blur.
U intervjuu za sajt stranglers.pagesperso-orange.fr, Burnel je ispričao da se sve dogodilo slučajno: davao je TV intervju u vezi sa sviranjem basa, a Balfe, koji je bio u studiju, shvatio je da se radi o basisti njemu omiljenih Stranglersa.
 „Kazao sam mu: ‘Pa, hoćeš li da čuješ našu novu ploču?’ On me upita:  ‘Zar vi još snimate ploče?’ A ja rekoh: „O, da!” Pa je preslušao album i kazao: ‘Ovo je jebeno sjajno, vraća me u vreme kad sam bio dete, kad sam prvi put sa tatom gledao Stranglerse! Snimio sam prvih par video spotova za Blur (She’s So High i There’s No Other Way – prim. aut.), i stvarno bih voleo radim spotove za Stranglerse’. Ja mu rekoh: ‘Ne snimamo više spotove jer, znaš, matori smo i ružni.’ A on reče: ‘Ne, ne, mogao bih da napravim nešto stvarno dobro sa ovim singlom.’ I tako smo snimili spot. U njemu, srećom, ne vidite previše Stranglersa, ali vidite leteće tanjire! (...) Video spot vredan između 60.000 i 70.000 funti dobili smo za – kol’ko ovde imam? (pokazuje novinaru prazan džep) – samo zato što je tip to hteo da ga napravi.”
 
Bez starca nema udarca
Album Norfolk Coast, koji se pojavio istovremeno sa Big Thing Coming, mnoge je podsetio na Stranglerse iz doba najveće slave, a bend se konačno vratio u medije sa – novom muzikom. Komercijalni uspeh, doduše, nije bio ogroman, ali je bio sasvim dovoljan da i bend i EMI zadovoljno trljaju ruke: Norfolk Coast se prodavao bolje od bilo kog studijskog albuma Stranglersa nakon 1990. godine.
Pohvale su bile gotovo jednodušne. „Iskreno, ne mogu da se setim kada je neki album Stranglersa dobio aplauze sa svih strana, od Evrope do Velike Britanije, od fanova preko prijatelja do članova naših porodica. Stvarno je zapanjujuće”, rekao je Burnel londonskom Guardianu, koji je bendu posvetio celu stranu.

Pa, i nije bilo toliko zapanjujuće. Stranglersi su na Norfolk Coast isporučili ono što je publika želela od njih da čuje, u situaciji kada je bend ponovo bio u modi. Mnogi su u rokenrolu posegli za sličnom taktikom kako bi učvrstili pozicije kod obožavalaca i ubedili sebe da „još mogu to”. Međutim, takva nastojanja – u biti konzervativna – ne rezultiraju obavezno dobrim albumima, što je Stranglersima pošlo za rukom. Razlog uspeha je jednostavan: isporučili su gomilu kvalitetnih pesama, odsviranih vrhunski, sa energijom na kojoj bi im pozavideli mnogo mlađi bendovi. Produkcija je bila moderna, prilagođena senzibilitetu ploče, i prvi put posle Aural Sculpture Davitelji su imali stilski zaokruženo delo.
Burnel i Grinfild su se muzički vratili kakvi su bili na prva četiri albuma, što je starim ljubiteljima Stranglersa bilo najvažnije. Uvod u naslovnu pesmu Norfolk Coast – uskovitlane klavijature i agresivna grmljavina basa – prkosni je manifest svima koji su otpisali bend posle Kornvelovog odlaska, i kao da poručuje: „On je odneo glas, ali je muzički pečat ostao kod nas.” Iz takvog početka, ukazuje ugledni Uncut, „jasno je da su se Stranglersi ponovo povezali sa muzama koje su im pružale nadahnuće na početku karijere.” 
Ono što je zanimljivo u vezi sa Norfolk Coast jeste da su kritičari više pisali o muzici, a manje o tome ko u grupi „nedostaje”. Doduše, gunđanja zbog Kornvelovog odsustva nisu prestala, ali ni Robertsov vokal više nije bio predmet negativnih poređenja i poruge. Ukroćen, fokusiran i funkcionalan, prvi put je zvučao kredibilno od prve do poslednje pesme, što su čak i najokoreliji fanovi „zlatne” postave morali da priznaju. A u Big Thing Coming je njegov glas jedva bio prepoznatljiv – ličio je, zapravo, na Burnelov, što je izvesno doprinelo popularnosti pesme kod starijih poštovalaca Stranglersa.
U odnosu na nesrećni Coup de Grace, Burnel je sav pevački posao ponovo prepustio Robertsu, a sa Vornom se potrudio oko pratećih vokala i harmonija, koje su još jedan razlog instant prijemčljivosti Norfolk Coast. Štaviše, nijedno studijsko ostvarenje Stranglersa posle Kornvelovog odlaska (pa ni pre toga!) nije bilo ovako raspevano, a vokalni vrhunac albuma i Robertsove pevačke karijere jeste spori, emotivni, znojavi gospel Tucker’s Grave koji kao da je, zaslugom producenta Marka Volisa, stigao sa The Joshua Tree ili Rattle And Hum.   

 
Tucker’s Grave nije jedino izletanje iz sviračke žestine, koje je lična karta Norfolk Coast. Tu su još gitarski pop srednjeg tempa Long Black Veil (sledeći singl, takođe hit), džezirani Dutch Moon, u kojem briljira Džet Blek, kao i nešto manje uspeli, đango-rajnhardovski Sanfte Kuss – tek da se zna da su ovi momci nekada snimali sofisticirane, muzički raskošne albume poput La Folie i Feline
Bez obzira na veliki povratak basa i klavijatura, glavni junak Norfolk Coast ostaje Bez Vorn, koji je bendu ubrizgao konjsku injekciju adrenalina i u kojem su Stranglersi – barem u muzičkom smislu – pronašli adekvatnu zamenu za Kornvela. On će tek na narednim albumima pokazati umeće inteligentnog variranja i unapređivanja motiva iz Kornvelove zaostavštine, ali se već na Norfolk Coast trudi da sopstveni stil izbalansira sa tradicijom grupe. Njegova punokrvna gitara otvoreno nosi neke pesme (I’ve Been Wild, Lost Control, Dutch Moon i Long Black Veil), na nekima je funkcionalna podrška starijim i slavnijim kolegama koje su u prvom planu (naslovna pesma), a ponegde se igra sa Kornvelovim stilom (Into The Fire), najavljujući ono što će Vorn raditi u budućnosti, kada bude postao glavni pevač i jedini Burnelov partner za pisanje muzike. 
Na samom kraju, pomalo simbolično, nalazi se Robertsova Mine All Mine, jedina pesma koja zvuči kao da ju je on napisao, istovremeno i jedina kojoj ne paše ni žestok zvuk, ni aranžman sa tipično grinfildovskim klavijaturama. 
Iako se na koncertima to nije moglo primetiti, Roberts se lagano hladio od Stranglersa, ulažući sve više energije u svoje solo projekte (npr Faithband, koji je promenio ime u Soulsec), dok su njegovi drugovi, ne sumnjajući ništa, uveliko pisali pesme za novi album, Suite XVI...  

 

Povezano:



Komentari

  • Gravatar for Ras
    Ras (gost) | 01.08.2012. 12.50.53
    Rastur od teksta.
  • Gravatar for Nebojsa
    Nebojsa (gost) | 05.08.2012. 16.31.53
    Uzivanje za citanje i ponovno slusanje. Bravo!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.