Confess

Mnoga su se kritičarska usta osušila hvaleći debitantsko ostvarenja Twin Shadowa Forget, a on im uzvraća dovodeći ih u sitnu nepriliku. Naime, taman kada su ga uz ponešto leksičke gimnastike ugurali u dream pop/chillwave zabat (skupa sa, recimo, Ariel Pink, M83, Neon Indian..), a to na opštem nivou bilo prihvaćeno kao rezonski potez, Twin Shadow im u lice baca novi izazov – drugi album sročen u slavu new wavea.

Istini za volju, nešto dream popa u bledim tragovima ima u prvim minutama na albumu (istinski viralne, a promišljene rekreacije ponajboljeg iz nasleđa synth popa Golden Light), ali ta mustra ubrzo biva potpuno zabašurena. Brzo  postaje posve jasno da smernice i reference za pristup ovom izdanju treba na prvom mestu tražiti u zanesenosti Twin Shadowa u zvučnim nadražajima pop-osamdesetih. Još preciznije, ovaj album dosta toga duguje opčinjenosti Twin Shadowa  poznatim i/ili valjanim radovima autora kao što su Depeche Mode, INXS, Don Henley, pa u dovoljnoj meri i The Cure.

U tom i ne samo u tom smislu se izdvajaju odlične pesme Five Sceconds, The One i Run My Heart. U slučaju nekolicine pesama na Confess taj revizionizam zastaje na pola puta ka punokrvnim i uspelim pesmama (recimo, Princeovim naukom nadahnuta Patient, ne toliko ubedljivi synth-pop Beg for the Light i bledunjava balada Be Mine Tonight), dok When The Movie's Over ipak ostaje sa ove strane sahrinske prezasićenosti, te na kraju biva dobra pesma, a možda i mogući kasniji singl.

Ovo je album na par koraka do vrhunskog, glas Twin Shadowa je potpuno uobličen i savršeno saobrazan ovde ciljanim, a u velikoj meri se uspešnim u praksi pokazala ideja o albumu koji bi iz pesme u pesme ukazivao na mnogobrojna pojavna lica ljubavi. A čini se da Confess lako može biti najava istinski vrhunskih izdanja u doglednoj budućnoszti. Sve sluti na to.