Neophodni program

Mesto: Amerikana, Dima onladine Beograda
Vreme: 13. oktobar 2012.

Dom omladine Beograda, nekada kultni objekat za rokenrol svirke nakon renoviranja sve ređe je utočište omladini sa gitarama. Tu se ipak nalaze neki od najboljih gradskih koncertnih prostora, pa je sasvim logičan izbor ove ustanove za promociju novog albuma Obojenog programa uz specijalne goste, bendove Straight Mickey and the Boys i 16x8x23x.

Oko pola deset, pred nekih dvestotinak ljudi u sali Amerikana, Straight Mickey and the Boys započinju svoj nastup dugim mikrofoničnim uvodom, da bi nam zatim priredili polučasovnu eksploziju zvuka i energije. Beogradski bend o kome se u poslednje vreme dosta govori i čiji debi album mnogi nestrpljivo iščekuju, poznat je po energiji koju oslobađa na koncertima, a koja je uspešno uhvaćena i na brojnim studijskim živim snimcima. Ovaj trojac gaji izvanrednu međusobnu hemiju na bini. Bend nema klasičnog frontmena, već tu ulogu ravnopravno obavljaju Miki i Boško, gitarista i basista grupe. Vokali su prilično nerazgovetni, i to bi bila jedina zamerka čoveku zaduženom za zvuk. I dok Miki trčkara svuda po bini i bukvalno cedi zvuk iz svoje gitare, Boško kao hipnotisan pleše u mestu, kao da pokušava da ukroti svoje neposlušno telo. Teški garažni rifovi i ritmovi uz bluz solaže dosta asociraju na Queens of the Stone Age i Therapy?, ali ipak se može reći da su momci prilično „svoji“, dok im pevanje na maternjem jeziku olakšava obraćanje publici.

Straight Mickey and the Boys

Nakon kratke pauze binu preuzima 16x8x23x, inače iz Stare Pazove, bend koji se prošlogodišnjim kompilacijskim izdanjem vratio na scenu nakon dugogodišnje pauze. 16x8x23x su sredinom devedesetih skrenuli pažnju na sebe pre svega šaljivim tekstovima i pesmama poput Moja mama šnicle tuče, Miki, Krle, Tihi i Prle, i naravno Kifle s džemom. Sećam se da me je tih godina jedan drugar ubeđivao da naziv 16x8x23 u stvari predstavlja dimenziju neke cigle. Ne znam da li je, i koja je cigla u pitanju ali bend zvuči fantastično uvežbano i zrelo. Odličan zvuk, dinamične pesme, frontmen Vuk Popadić koji kao da je uključen u struju, veoma dobri svirači koji spretno ukrštaju rock sa funky i hard core elementima. Publike u sali nema više nego što ih je bilo na Mickeyu, mnogi su u holu ili ispred samog objekta gde je dozvoljeno pušenje, i to je stvarno šteta jer su 16x8x23x priredili zaista kvalitetan nastup.

16x8x23x

Negde oko 23 časova Amerikana je dobro popunjena (oko 500 ljudi), a na bini se pojavljuju Bebec, Ljuba i Cina i kreću sa instrumentalom. Nakon par minuta pridružuje im se i Kebra, tako da beogradska promocija poslednjeg albuma Obojenog programa može da počne, i to pesmom Mene to ne zanima. Sledi čitav set pesama sa aktuelnog albuma, a u naslovnoj Kako to misliš mi? Kebra dobija podršku u vidu dodatnog vokala - Vuče iz benda Darkwood Dub, što izaziva odličnu reakciju publike pa Vuča biva ispraćen burnim aplauzom. Činjenica da su fanovi već savladali i usvojili novo gradivo Obojenog programa (naročito oni mlađi) pokazuje se tačnom, jer su sve pesme propraćene horskim pevanjem i skakutanjem, a oduševljenje je kulminiralo tokom izvođenja numere Da li smo naučili živeti u kapsuli? Publika je generacijski veoma šarenolika; ispred bine su smešteni omladinci i tinejdžeri, dok su oni stariji locirani negde u zadnjem delu sale. Kada je bend krenuo sa paketom starijih pesama vodeći nas kroz gotovo ceo diskografski opus, i ona starija publika počela je da se budi uz pesme poput Vi ste ljudi, Kočnice, Kad bi malo mozak stao, O da li?, Štipaljka...Ipak su brojne generacije odrastale uz albume Obojenog programa.

Nakon sjajne ere koja je obeležena korišćenjem ritam-mašine kao podrške postojećim instrumentima, odlaskom odličnog gitariste Dragana i dolaskom Bebeca u bend, zvuk Obojenog programa (uz samo dve bas gitare i bubanj) postao je veoma težak i sirov. Obe bas gitare su distorzirane i provučene kroz još neke efekte i wah pedale. Bebec je preuzeo ulogu pokrivanja gitarskih deonica kojih više nema, a koje realno puno nedostaju. Ali pesme poput ABCD Avioni, Kad se neko nečem dobrom nada i Nebo, nebo plavo je, kojima je završen regularni deo koncerta, uvek će imati tu impresivnu energiju i emocije bez obzira na kojim instrumentima su odsvirane.

Posle par minuta dozivanja, bend izlazi na bis i svira samo jednu pesmu, Ljudi znaju samo ono što im se kaže, i napuštaju binu. Sledi skandiranje Kebrinog imena i još jedan izlazak na bis što rezultira izvođenjem starih himni: Reči same govore, Dejvi i Hladan kao sunce, kojima je definitivno završen koncert.

Kebra zahvaljuje prisutnima na podršci, a zadovoljna publika lagano napušta salu…