Bez suvišnih gestova

Mesto: Kulturni centar Rex, Beograd
Vreme: 23. oktobar 2012.

Nedavno smo prijatelj i ja raspravljali da li naš omiljeni srpski bend treba da svira u malom, zagušljivom prostoru ispod zemlje, gde koncerti uvek kasne, što po njegovom mišljenju više odgovara njihovoj ogoljenoj poetici ili u većoj sali sa početkom na vreme, što po mom mišljenju i spomenuti bend i ja zaslužujemo. Odabir mesta koncerta uveliko određuje sam nastup, ali i recepciju izvođača kod publike. Zato je sala Reksa, sa stolicama ispred improvizovane bine, odličan izbor za nastup Micka Harveya. Tamna pozadina, svedeno svetlo i kamerna atmosfera omogućavaju pravi okvir za svirku kojom dominira glas i električna gitara, uz diskretnu pratnju kontrabasa.

Harvey je storyteller, a suptilni i potresni stihovi o smrti i osećaju gubitka u pesmama kao što su October Boy kojom je otvorio nastup (posvećena prijatelju Rowlandu S. Howardu iz The Birthday Party) i The Ballad of Jay Givens, bi bili izgubljeni u komešanju ljudi, koji šapuću i naručuju pivo u klubu. Tišina, posvećenost i aplauz između pesama su obeležili prvi deo nastupa u kom je Harvey izveo još nekoliko pesama (Frankie T. (Frankie C.), The Bells Never Rang) sa poslednjeg albuma Sketches From The Book Of The Dead, prvog izdanja posle napuštanja grupe Bad Seeds na kome se iskazao kao autor pesama. Sa druge strane, repertoar koji je bržeg tempa, više bi odgovarao klupskoj atmosferi – momak koji nije našao mesto na početku svirke je đuskao uz razigranije numere, dok smo mi i dalje sedeli, sad sa osećajem da smo stešnjeni kao sardine. Kontrabas Rosie Westbrook je uglavom bio nenametljiv, ali na momente i veoma sugestivan, kao kada se grozničavoj gitari u Slow-Motion-Movie-Star pridružio u zloslutnom tonu. To što je atmosfera bila intimna, znači da je i Harvey mogao da osluškuje šta publika želi, a u jednom trenutku sa nečijeg telefona se čuo Serge Gainsbourg. “Ne, ne nećemo to,” odlučan je Harvey, koji više ne izvodi obrade francuskog šansonjera, završivši zvaničan deo koncerta numerom Hank Williams Said It Best Guya Clarka.

Kad su se Mick i Rosie vratili na bis, jedna devojka je tražila Demon Alcohol, za koju Harvey kaže da je takođe ne sviraju na ovoj turneji. Umesto toga dobili smo The River koju originalno izvodi Tim Buckley i Home Is Far From Here australijske grupe Crime and City Solution sa kojima je Harvey sarađivao krajem osamdesetih.

Koliko je ovakav (jednoipočasovni) nastup odgovarajući za ono što Harvey želi da postigne, a to je da pesme budu u fokusu pažnje publike (sinoć oko 200 prisutnih), bez gestova koji bi bili suvišni, toliko on otkriva mane ovog autora. Neko iz publike je povikao u jednom trenutku “Bravo PJ” (da li kao sarkazam ili najveća forma posvete, ne mogu da otkrijem), aludirajući na saradnju Micka i Polly Jean. Poređenje sa poznatijom prezimenjakinjom, Micku Harvey ne ide u prilog – njena izvedba pesama sa albuma Let England Shake na kome je i on radio, u istom formatu (samo uz gitarsku pratnju) izaziva daleko emotivniji odgovor publike, nego što Micku Harveyu polazi za rukom kad izvodi svoj repertoar. A svi elementi su tu – električna gitara kao način da se ispriča priča, melodičan glas, sentiment koji prati tematiku pesama, ali ponovo nešto fali. Harvey ima besprekoran pedigre (decenije koje je proveo uz Nicka Cavea, saradnje sa Anitom Lane i PJ Harvey), koji nažalost ne može da nadomesti nedostatak harizme.