Novi izazovi građana Sedme republike

Mesto: Klub Doma omladine Beograda
Vreme: 10. novembar 2012.

Knjiga je, praktično, bila samo povod da diskutanti raznih generacija progovore o višedecenijskom prožimanju pop kulture na relaciji Beograd – Zagreb, sećanjima na “zlatne osamdesete” ali ratne devedesete, problemima sa koji se bendovi i izdavači susreću i u Srbiji i u Hrvatskoj, i mnogim drugim temama.

Priča je počela izlaganjem Mome Rajina, koji je, pre svega kroz časopis Džuboks, a i radeći u SKC-u, sedamdesetih i osamdesetih bio svedok mnogih strujanja u muzici između Zagreba i Beograda: „Ova knjiga samo naizgled govori o povodu pada zemlje u kojoj smo pokušavali da nađemo sopstveni identitet – ona je više traganje za smislom koje svaka generacija postavlja pred sebe: gde je unutar globalne i unutar mikro pozicije. Ante je ponudio drugačije svetlo, kroz prizmu ljudi koji su se bavili rokenrolom. Vidimo kakva je njihova uloga i mesto u svim tim turbulentnim dešavanjima koja su nas zadesila unazad 20 godina“, istakao je, na početku.

Pomenuo je Moma Rajin Darka Glavana i Dražena Vrdoljaka kao vodeće kritičare u Hrvatskoj, takođe je napomenuo da su „Beograd i Zagreb bili daleko bliži nego što je njihova geografska razdaljina, tih 460 kilometara“. Podsetio je i da je postojalo veliko poverenje na toj relaciji, odnosno, da su u jednom gradu pomno pratili šta se dešava u drugom, i slušali muzičke preporuke koje su stizale od kolega. Rajin se posebno osvrnuo na period kada, radeći u SKC-u i organizujući prve nastupe mnogih mladih bendova, nije morao da brine o komercijalnom efektu, jer je sve bilo dotirano od strane države.

Govornici su se nizali hronološki, pa je, posle Mome Rajina, mikrofon uzeo Dubravko Jagatić, koji je od početka (1984) pa u narednih pet godina bio novinar i urednik zagrebačkog Radija 101, a kasnije objavio veliki broj tekstova u raznim medijima i organizovao brojne koncerte, izložbe...

„Ono što je obeležilo sredinu i drugu polovinu osamdesetih je fenomenalna klupska scena“, naglasio je Jagatić. „Svi znaju i pamte Kulušić, Lapidarij, kasnije Gjuru, Jabuku, SKUC... Kao što je Džuboks bio izvor informacija u Beogradu, u Zagrebu je to bio Polet, ali, sve se, prvenstveno, razmenjivalo u klubovima. Znao si, ako neko svira u Kulušiću, da se to isplati pogledati, da to vredi. Uostalom, neki od najvažnijih live albuma u Jugoslaviji snimljeni su upravo u Kulušiću. (Taj klub je, danas, nažalost, pretvoren u versku ustanovu, bar tako piše na vratima, ali ne radi već 20 godina. Zagrebački gradonačelnik je obećao otvaranje Kulušića 2005, ali to više nije isti prostor, jer je devastiran, i akustično i na sve druge načine – nadovezao se Perković)“.

Podsetio je Jagatić i na razmenu BG-ZG bendova Dobro došli – bolje vas našli, dodao da su pozitivnoj energiji značajno doprinosili i Ljubljana, Sarajevo, ali su, onda, došle devedesete i „sve je stalo i puklo“. „Ti bendovi nisu bili ni srpski, ni hrvatski, ni jugoslovenski već – rokeri. Svirali su i želeli da u tome uživaju – odjednom ih je neko sprečio. Bili su zatečeni šta se događa“.

Pisac Sedme republike, Ante Perković, proživeo je prvih 18 godina u Zadru, i kada je očekivao da mu prva studentska jesen u Zagrebu bude ispunjena koncertima, desio se rat, raspad Jugoslavije...

„Upisao sam fakultet u sedmom mesecu '91. i, sećam se, kad smo išli ka Zagrebu, već su bili tenkovi na autoputu. Iz ove perspektive mi je potpuno nejasno kako mi se činilo da se ništa od toga neće dogoditi. Ta generacija odgojena u jednoj državi koja je, makar površinski... Ako vam u kući nisu govorili da ste vi Hrvati, Srbi, Muslimani, ako niste bili na taj način informirani... Ja zaista nisam imao pojma o tome, nigde to nisam mogao čuti. Iz kulture koja je bila kosmopolitska (znali smo engleski, čitali strane časopise, slušali svetske radio postaje..), došli smo u situaciju da nas, sa svih strana, pitaju: Šta si ti po nacionalnosti? Dobili smo kulturni kod koji nam je bio potpuno stran“, pričao je Perković, ističući da je „naša kultura '90. bila svugde, a u jesen '91. nigde“. „Odjednom ne mogu slušati bendove koje sam slušao ceo život, jer me to čini nacionalno problematičnim“.

Perković je, zatim, nastavio o tome kako je devedesetih ponovo morao, u eri „nove hrvatske kulture“ i preovlađujuće dance muzike („hrvatski ekvivalent turbo folku“) ponovo da se osvaja prostor za pop kulturu, da se dižu bendovi od klupskih svirki do velikih hala...

„Nema pobednika u tom ratu, a izgubilo se nešto vredno. Ta „zlosrećna“ Jugoslavija je stvorila nešto nadnacionalno“, setno je primetio, ali i dodao da će se „Zagreb i Beograd uvek privlačiti na nekoj osnovi“, konstatujući da je šteta što je, tek u poslednjih pet, šest godina, mnogo posle ekonomskog obnavljanja odnosa Srbije i Hrvatske, postalo izvodljivo da mladi bend iz jedne može da dođe u drugu zemlju.

Aleksandar Pavlić, urednik Popboksa, fokusirao se na „novo doba“, podsećajući da je Popboks, krajem 2004, nastao, pre svega, sa namerom da se digitalizuje arhiva Džuboksa i Ritma, ali je, vremenom, prerastao u web magazin koji, narednog meseca, obeležava osam godina postojanja. Pavlić se nadovezao na Perkovića, primećujući da se, „u poslednjih godinu i po dana stvar dosta razvila“ kad je u pitanju odnos Srbija/Hrvatska vezano za pop kulturu, svirke...

„Imamo i te, uslovno rečeno, fenomene tipa Goribor i neki drugi bendovi, koji su postali popularni prvo u Hrvatskoj, pa u Srbiji, ili imaju bolji, ozbiljniji tretman tamo nego ovde. Mediji su još uvek pomalo zatvoreni za muziku suseda – čini mi se u Hrvatskoj više nego u Srbiji“, ocenio je i, zatim, apostrofirao pulski Art Music Festival kao mesto gde su počele neke nove stvari da se dešavaju. „Grupe koje su tamo pobeđivale – pokazalo se da su to zaista vredni, autorski bendovi iz celog regiona“. Dodao je, apropo koncerata, razmene bendova, da „nisu to nivoi u odnosu na čuvene osamdesete, jer je tržište razoreno, posebno kod nas. U Hrvatskoj je još malo i uređeno, po pitanju autorskih prava i klubova su dotirani, kao recimo Tvornica, pa mogu da rade koncerte non-stop, dok, recimo, SKC i Dom omladine Beograda mnogo lošije, u tom smislu, funkcionišu“.

„Moram na žalost da kažem da je ova muzika, o kojoj pričamo, postala muzika za matorce, klince to više toliko ne zanima“, primetio je Pavlić. Konverzacija se nastavila u tom smeru, pa je, tako, Dubravko Jagatić pomenuo, osvrćući se na skorašnje imenovanje Ulice Milana Mladenovića u Zagrebu, da deo omladine u hrvatskoj prestonici ni ne zna o kome se radi. Perković je izneo zanimlljiv stav da ulazak u Evropsku uniju neće, kada je pop kultura u pitanju, pomoći Hrvatskoj, kao što nije, po njegovim rečima, ni Sloveniji jer je „novac prioritet svakog uspeha, a sve ostalo se svodi na male turneje po Evropi, bez ulaganja u distribuciju, marketing...“

„Mladima su ostale razvaline, međutim, ispod materijalističkog, postoji ogromna količina ljudi koji nešto rade“, nadovezao se Moma Rajin.

Kao pravi primer te teze, prisutnima se, 45-minutnom svirkom po završetku tribine, predstavio mladi hrvatski kantautor Luka Belani koji je, uz akustičnu gitaru, izveo nekoliko svojih pesama uključujući i jednu svežu, nastalu dva dana ranije. Dobijao je zaslužene, sve jače aplauze posle svake numere, a naročito nakon završnih Changing Chapters i Smile. Utisak je da je delimično razočarana bila samo gospođa koja je dobila negativan odgovor na pitanje da li je Luka snimio neku pesmu i na hrvatskom.

„Šteta“, konstatovala je kratko.