Dok sitari tuguju...

Kako se snaći u nepregledu pop-kulturne ponude bez prečica i brzopoteznih pojašnjenja? Tako je juče upokojenog Ravija Shankara najlakše pojasniti kao „čoveka koji je naučio Georga Harrisona da svira sitar“ ili oca Nore Jones. Za ljubitelje druge decimale tu je i podatak da je Shankar i otac Anoushke Shankar, koja je nastavila porodičnu tradiciju sitara, a koja će konzumentima popularnije kulture i muzike biti najprepoznatljivija po saradnji sa Thivery Corporation pre nekoliko godina.

Ali, sve i zarad zdravorazumskog ekonomisanja prostorom i vremenom, reči su ponajčešće nedostatne da opišu svu punoću jedne egzistencije i nečijeg značaja, posebno kada je reč o nadarenim udarnicima što je Shankar svakako bio. Svet van Indije Shankara jeste upoznao preko saradnje sa pominjanim Harrisonom na glasovitom nastupu u okviru Monterey Pop Festivalu daleko-davne 1967. godine, a tada je Shankar već duboko gazio petu deceniju svog života. Usledila je ništa manje dalekosežno uticajna saradnja na polju klasične muzike sa Yehudijem Menuhinom. Na polju ukrštanja kopalja i darova valja pomenuti Shankarove susrete sa The Beatles, Johnom Coltranom i Philipom Glassom.

Ovde valja zastati i poštenja radi istaći da je nenadani interes zapadnjačkih muzičara i muzičkih mogula za ovog diva bio odraz klime tog vremena, kada pomodarstvo očito nije isključivalo i dimenziju intelektualne radoznalosti, a da je i inače popularnoj muzici svako malo neophodna sveža krv i poneki egzotičan ukras. U konkretnom slučaju Ravija Shankara, pak, mora se naglasiti da je do njegovog svetskog proboja i zauzimanja prominentne pozicije unutar pop-muzičkog univerzuma tog doba došlo bez ijednog pokušaja spuštanja rampe, a što će postati neiznežni manir u srodnim slučajevima u decenijama koje će uslediti. Jednostavno rečeno, Shankar je u tom spoju sa drugima i drugačijim autorsko-izvođačkim pristupima ostajao usresređeni i bravurozni maestro voljenog mu sitara i silinih ostalih indijskih instrumenata. Za one sklone trenutnoj nostalgiji, hitrim upustvima i instant-informacijama evo saveta da širinu i unikatnost muzičkog genija Ravija Shankara prvo potraže na skorašnjem izdanju The Living Room Sessions (2012). A da potom prionu na detaljnije i posvećenije istraživanje domaćinski izdašne diskografije majstora Shankara, uključujući, recimo, i izvanredan muzički skor koji je Ravi Shankar priredio i izveo za film Ghandi Richarda Attenborougha.

Popularna kultura bi svakako opstala i bez upliva Ravija Shankara u njene vode i virove, ali bi svakako ostala delom siromašnija za potvrdu da ezotika ne mora da bude prevashodno šarena mamipara, kao i za pregršt izvrsnih nota i sjajan primer odgovornog i posvećenog odnosa prema Bogom danu daru. Nora Jones i Anoushka Shankar, srećom, još uvek imaju prilike da same za sebe nastave da iznose nove i nove dokaze u korist tvrdnje o onom iveru i kladi ka kojoj on uporno gravitira.