... Glumim neko ludilo...

Popularna kultura, ma koliko je usko ili široko shvatili, pruža mogućnosti za razna poigravanja, a često je užitak koji proističe iz povezivanja udaljenih tačaka unutar tog univerzuma zabavniji od samog konzumiranja nekih od njegovih darova. Stoga evo jedne pitalice – šta je zajedničko beogradaskoj penzionerki i (samo)ražalovanom, ali i dalje bitnom Jerryju Springeru? Dobro, odgovor jeste finesa kojoj su vični samo najzaludniji znalci i/ili najokoreliji ovisnici o najdiskutabilnijem delu TV ponude (što su opet dve krajnje umrežene kategorije), ali odgovor je dosta lak – Luda kuća, sada već neopravdano-neočekivano dugovečni tok-šou na Srećnoj televiziji.

Naime, Anka Knežević je prestonička penzonerka, ali i neumorna statistkinja, možda najprepoznatljivija po učešću u reklami za kremu za zubne proteze. Gospođa Anka ne miruje – u kratko vreme je u svoju novu radnu biografiju uknjižila glumački zadatak u čuvenoj epizodi Pogrebne usluge Karamelinih Preljubnika, pojavila se i u Porodičnom obračunu, svako malo tapše u publici tokom Magazina In, Večeri sa Ivanom Ivanovićem, Dobro veče, Srbijo..., a hroničari navode da je učestvovala i u narečenoj Ludoj kući. A Jerry Springer nam je za ovu priču bitan stoga što je, navodno, jedan od njegovih neimenovanih konsultanata ovog leta u svojstvu stručnog savetodavca radio na remontu iste te Lude kuće.

Za neupućene i osvešćenije po pitanju načina na koji se može trošiti ovo malo slobodnog vremena što svakome od nas sleduje (ponovo dve kategorije koje se neretko prekapaju i dodiruju) Luda kuća je pričaonica urađena upravo po uzoru na TV zaostavštinu gospodina Springera. Autor je voditelj Dejan Stanković Kralj, kako je u nekoliko navrata navođeno, svršeni bogoslov sa diplomom iz belog sveta, ali i pevač i samoproklamovani nosilac krune (upravo je u kraljevskoj odeždi i sa sve krunom učestvovao u Pinkovoj Farmi), te samozvani selebriti srbijanskog kova. Luda kuća je, da zabume ne bude, pričaonica sa glumljenim sadržajem, snimana pred publikom koja, poput i same Anke Knežević katkad, čilo aplaudira na ponuđene provakacije.
Čega sve to ima u Ludoj kući? Krenulo se od opštih i benignijih mesta (preljube, nametljivi muškarci, pornofili, gejevi, navijači, sin koga jako privlači tvrdoglava maćeha, transvestiti za jednokratnu upotrebu, lažljivi kumovi, ljubavni trouglovi, kockari, 'sviđa nam se ista cura',  'drug mi je ukrao ušteđevinu i sebi kupio laptop'...), a ova godina, nakon spomenutog remiksa uz pomoć znalca sa boljih adresa, donela je znatno viši ulog – kukuljicama zamaskirani isterivači i uterivači duhova koji hipnotišu i bore se za dušu trećeg učesnika, ovdašnji kanibal koji je to postao nakon iskustava na ratištu (pred prisutnima je pojeo živu žabu, a kasnije su dušebrižnički mediji javili da je reč o duševnoj oboleloj osobi), starleta u pokušaju koja je tu, u emisiji prionula na seks sa kumom/prijateljem svoga muža, hemafrodit Ivana koja je prisutnima pokazala grudi i zadnjicu i otkrila svoje želje...

Očigledno da je pod paskom iskusnog konsultanta patologija dignuta na kub, i, uz nešto samoobmane i učitavanja dodatnog smisla, moglo bi se reći da su autori i izvođači radova u Ludoj kući planirano uleteli u klinč sa vazda nemoćno-letargičnom Republičkom radiodifuznom agencijom. Ova agencija, čiji uposleni i uvaženi članovi kanda i sami sumnjaju u razlog i smislenost svog postojanja, tu i tamo se odluče za koju packu i „oštru opomenu“, a (varljive i najčešće šminkane rejtinge) ipak valja ganjati, a možda i dostići.

Golem problem, budući da je reč o emisiji koja ide već nekoliko godina, što njome u svojstvu junaka sa problemima i preprekama paradiraju ista i lica, uz to viđena i sličnim ili potpuno drugim ulogama na frekvencijama drugih vrlih emitera; tako je, recimo, jedno momče u par navrata ilustrovalo različite probleme u Ludoj kući, da bi posle izvesnog vremena i istoj emisiji nastupilo pod svojim svetovnim imenom (Bane Đokić) i prisutnima otpevao svoj novi hit u najavi. Ciljani verizam tako biva protraćen za istinski sitan ćar, a stvarnosna komponenta i ovog i sličnih TV poduhvata dobrovoljno se preporučuju kao predmet sprdnje ili barem dobronamernog podsmeha. Ako je nekakva nagrada za uporne, uteha ili protivteža, s vremena na vreme Kralj verne daruje specijalnim izdanjima Lude kuće u kojima društvenu zbilju i lično mesto u njoj promišljaju jurišnici iz dubina srpskog subcelebrity vira – Vendi, Neša Manijak, Čeda Čvorak, Borivoj Grujičić-Đavolak, Nada Đukić-Blondi, Živan Janićijević-Burek iz Velikog brata...

Luda kuća je, tu bar dileme nema, nejač, TV štivo koje mogu da prate i izučavaju tek najodvažniji i najočvrsliji, a za ciljanim Springerom zaostaje samo nekoliko televizijskih eona. Ostavimo li pominjanu patologiju po strani, najporaznije je što upravo Dejan Stanković Kralj nikako ne uspeva da spozna mogućnosti svog TV čeda, nego ga sporim reakcijama, odsustvom autoironije i svojom suštinski neprijatnom i antitelevizičnom pojavom, srozava na nivo izlišne i nezanimljive ekstravagance, neosporno neuspelog primljenog pelcera, i rada koji i u kontekstu sličnih ponuda ogromnoj većini verovatno deluje bizarno na pogrešan način i, da ne okolišamo, odbojno.