Jake Bugg

Priča o samoniklosti Jakea Bugga deluje bajkoliko, a ne greše ni oni koji njegovu muziku opisuju kao doslednu aproprijaciju nasleđa na prvom mestu Boba Dylana i Donovana (Leitcha), ali i Wayne Guthrieja, pa i Alexa Turnera, The Coral i The La's. Ono što je, pak, većinu bacilo u rebus je potpuno odsustvo ironijskog otklona mladog Bugga (građanski, Jacoba Kennedyja) – njegovo viđenje britanskog folka i folk-bluesa je mrtvoozbiljno, i baš poput njegovog glasa, svakako u neskladu sa njegovim nežnim godinama, a i produkciono gledano lako je zamisliti ovaj album kao deo muzičke ponude diskografskog pluskvamperfekta.

Teško da se ta doslednost može izneti kao ozbiljna zamerka ovom izdanju, posebmo pošto ona ovde stiže združena sa očiglednom izvođačkom komptencijom i neskrivenim ushićenjem snagom muzike. Bugg već sada zna dosta toga o muzičkom pravcu kog se prihvatioo, tu spora teško da može i biti, a odlično i barata stilemama voljenih mu uzora i preteča. Dylanu, tako,  je najbliži u numerama Country Song i Ballad of Mrs. Jones. Rockabilly razigrana Lightning Bolt u sećanje priziva najbolje trenutke stilski bliske mu skupine The Coral, dok bi Slide bila zgodan trenutak u repertoaru pominjanih The La's.

Valja pomenuti još i ovo – Bugg je, uprkos svoj svojoj usresređenosti na mahom melaholijom određeni žanr koji ga toliko nadahnjuje, svestan i nužnosti raznolikosti, otud na albumu i poletnija, stadionski himnična Seen it All, a mora se primetititi (a to je najočitije u odlilčnom trilingu pesmama Broken, Someone Told Me i Simple This) da friško punoletni Bugg već sada odlično vlada dobrim delom potencijala svog izneđujuće zrelog i ubedljivog glasa. Međutim, i mimo zalaženja u detalje, posve je jasno – Jake Bugg je već na ovoj tački svoje autorsko-izvođačke evolucije svoj na svome, a njegov debitantski album u samo 40 minuta osim zbirke odličnih pesama recenzentima i inim mrgudima nudi i pomalo začudno uverenje da derivativnost ne mora nužno da predstavlja razlog za osudu.