11-20 od 774 (strana 2 od 78)
Najavljeni omaž Hannemanu otkriven je pri kraju koncerta. Kako je buka s kraja Raining Blood utihnula, dotadašnji Slayer baner se spušta, a iza bine se ukazuje ogroman zeleno-beli logo na kom umesto Heineken piše "Hanneman: Angel of Death, Still Reigning (1964-2013)". Neočekivani prizor izaziva sjajan dramski efekat od kog su na trenutak svi zanemeli, da bi se odmah iz mraka razlegao aplauz. Ovaj gest mora da je najdirljiviji trenutak koji su fanovi mogli doživeti u dosadašnjoj istoriji benda.
Bajaga i Instruktori sinoć su na Kalemegdanu pokazali da spadaju među retke domaće rock bendove koji mogu da na jednom mestu okupe 30.000 ljudi. Beogradski bend je uprkos provali oblaka, koji su iza sebe ostavili blatište i maltene napravili potop Donjeg grada, uspeo da održi svirku od dva i po sata (29 pesama).
Da se od stare slave i te kako može živeti pokazao je sinoć u Donjem gradu Kalemegedana David Coverdale sa svojim bendom Whitesnake. Britanski muzičar je u Beograd stigao u okviru Year of the Snake turneje na kojoj ne promoviše nikakav novi materijal već mahom stare, proverene hitove iz osamdesetih, uz poneki 'zalutali' iz ovog milenijuma. Ali, Coverdale je i bez pravog povoda ponovo u glavnom gradu Srbije uspeo da skupi oko 15.000 fanova koji su, kada se sumiraju utisci, verovatno zadovoljni otišli kući
Usledio je klasik sa albuma Metal Box, Death Disco, jedna od Johnovih i najmračnijih i najličnijih stvari, a njenu završnu, ljutu kakofoniju zamenila je prava pravcata diskoteka: This Is Not A Love Song. Teško da nije bilo nekog ko nije skakao uz najveći hit PIL-a.
Mastodon su sinoć odsvirali istinski nesvakidašnji koncert u Dablinu, na kom su sticajem okolnosti izveli ceo poslednji album, ali i podsetili nas na jedan gotovo iščezli fenomen ‒ bis, u pravom smislu te reči.
Turistička organizacija Beograda i koncertna agencija Long Play organizovali su danas povodom predstojećeg koncerta Bajage i instruktora 22. juna na Kalemegdanu dvosatni obilazak beogradskih lokacija koje se pominju u Bajaginim tekstovima, a „vodič“ je bio rok novinar i publicista Petar Peca Popović.
Kiša je pokušavala, ali nije uspela dovoljno jako i dugo da dobuje u ritmu tam tama iako su je upravo tako prizvali Vlada Divljan i Ljetno kino Big Band. Oko 1300 ljudi moglo je da uživa u bašti SKC-a bez prečestih pogleda ka nebu.
Ceo ovaj intimni „arthouse koncert“, kako ga je opisao jedan od organizatora, trajao je 35 minuta. Nadam se da će moj sledeći susret sa Dr Spirom biti malo duži, i da će on imati adekvatnu, ljudsku pratnju. Ovako je, uz sve tehničke poteškoće, suviše isprogramirano i veštački.
Ispraćeni još jednim instrumentalom u izvođenju pratećeg trija posetioci su otposlati u mahom ne preterano spokojni beogradski sabat, a prikazano u tih sedamdesetak minuta pokazalo su da je Nada Pavlović jedinstvena pojava i istinski vrhunski izvođač neprolazno dragocene baštine vokalnog mainstream džeza, a da Beograd tu i tamo ipak zaslužuje ovakvu porciju vrhunske lepote.
