popboks  Tema   | 17.05.2005. 

ARSEN DEDIĆ U BEOGRADU - THE kantautor je Čovek u crnom

Kuća pored mora(ve)

Dva najduže čekana i najbrže rasprodana beogradska koncerta, reklo bi nekoliko ovdašnjih generacija. Kako se i očekivalo, Maestrovo gostovanje nije proteklo bez incidenata: o cunamiju emocija, prvi put na Popboksu, svedoči jedan Džuboksov veteran

piše: Dragan Kremer
foto: M Factory

Mesto: Dom sindikata Jugoslavije
Vreme: 10. i 12. maj 2005.
Produkcija: M Factory

Uprkos neposrednom i medijski dostupnom susedstvu Srbije i Hrvatske i naoko potpunoj, neometanoj prisutnosti hrvatske pop-produkcije ovde, svakojaka “zakrivljenja” – uključujući diskografske pirate, tabloide, licencna izdanja, gostujuće tezge... - u prijemu kod najšire publike zamagljuju i osnovne činjenice razvoja tamošnje scene posle '91. kao npr. da su Oliver Dragojević i Gibonni uz sve svoje hitove ipak postali prvenstveno jaki albumski izvođači.

Nije onda nikakvo čudo da je odanost Arsenu Dediću i kod nas rasla, mada gotovo nesvesna njegovih novijih, postjugoslovenskih i ništa slabijih radova. U međuvremenu odavde su ga napadali i sasvim neočekivano: Balašević u nekim intervjuima, a Dušan Prelević najpodmuklije – groznom obradom O, mladosti koja je, srećom, brzo nestala niz slivnik “hitova”. Ništa manje štetno, očiti ali i uglađeniji pirati bavili su se pretežno starim Arsenikom.

Klasični opus ovog rodonačelnika autorske pop-pesme u srpskom/hrvatskom jeziku i YU kulturi – a njegova vrednost overena je i eminentnim evropskim nagradama - itekako je dovoljan da održi i više od kult-statusa i duže od dnevno-političkih nemilosti. Sa svoje strane, Arsen je ovaj program zasnovao uglavnom na starijim, bolje poznatim tačkama i...savršeno!!! Mutantni nacionalizam se bar toliko smirio da je ovakvo gostovanje ponovo postalo ne samo sasvim moguće nego opet i događaj u ravni kulture/zabave, a ne politike. Otud su izostala i naklapanja o bezbednosti/incidentima i sve je prošlo glatko; osim cunamija emocija, prirodno.

Po ceni od 1.600/1.800 din. (od cca 20 evra, naviše) ulaznice za prvo veče su razgrabljene takoreći u trenutku, pa je uz novosadski koncert (u Srpskom narodnom pozorištu) odmah najavljen i dodatni beogradski; brzo rasprodat, naravno, a kod tapkaroša cena otišla preko 3.000 d.-. Znači, stara “drvena” sala krcata i do 2.000 posetilaca (uklj. stajače), kao u svojim naj-danima. Publika šarena najmanje po uzrastu, na prvi Dedićev koncert posle 16 godina u Beogradu dolaze i onaj Matija, marketing-predsednik sa sve Idolima-savetnicima, pa ministri, glumci... Kvalitetno ozvučenje, kamere, veliki video-ekran, diskretno osvetljenje, no ipak intimni ugođaj.

Ovo puno duše

Bez naročitog zatezanja, Arsen izlazi pravo u stojeće ovacije. Škrto obraćanje, malo iznenađuje matrica iz pozadine, kreće Tvoje tijelo – moja kuća (sa albuma Ministarstvo straha 1997, Simbol Music/Cantus) i opčinjuje potpuno očuvan glas. Posle par teških operacija ponešto usporenih pokreta, THE kantautor je čovek u crnom i najavljuje “zagrevanje” – A meni nema ko će, nego moja supruga – pa sledećih 50 minuta uzima Gabi Novak. Kasnije postaje jasno da je ovo celovečernji program kakav Arsen & Dedići izvode i inače, možda i sa pauzom/izlaskom u sredini, no takva nenajavljena struktura pomalo je prisutne i zabrinula za bardovu kondiciju.

Srećom, elegantna i dostojanstvena Gabrijela je iz mesta briljirala. Ostavljajući po strani neke svoje hitove u kojima Arsen nije imao udela, izborom pesama ponudila je presek gotovo pola veka duge karijere: mazna Pusti me da spavam zapravo je prizvala detinjastu Zdenku Vučković, Pamtim samo sretne dane bez napora ovladala publikom i ženski deo uvukla u refren, a Kuća za ptice i Sve što znaš o meni (Ti si samo jedan od Dedića/koje viđam svaki dan) obuhvatile su i razvojnu liniju majke Tereze (Kesovije), Radojke Šverko i Meri Cetinić. Hrvatska pop-scena ipak nije ni Josipin frizeraj ni Sevkina kućna videoteka, nego je g-đa Novak-Dedić iz hladovine svoje kužine lagano podsetila ko je Prva dama.

Matrice je i ona koristila, za kasnije i više šlagerske uspehe Nada i Hrabri ljudi (da, ponešto i sa MESAM-a), ali ni tu nije smetalo: posle preduge opsade bežičnih mikrofona i bezosećajnih pevača, najzad su do nas - i s lakoćom – doprli interpretatori koji osećaju i stihove i muziku koje izvode, i to umeju da nam prenesu. Ali najbolje je ipak kad pratnju drže vrsni svirači: u ovom slučaju to su bili (sin) Matija Dedić – već i sam cenjeni jazz-pijanista – i uglavnom njegovi ispisnici sa akademije u Gracu, gitarista Ante Gelo, kontrabasista Mladen Baraković i bubnjar Dušan Stevanović. Uz akustičnu suptilnost, to je posebno došlo do izražaja u jazz-standardima Caravan i My FunnyValentine. Jer, Gabi je to uspešno radila još na svojim počecima, kad je i naša tzv. zabavna muzika jedan od izvora imala u glavnoj struji jazza.

Neočekivan je i intermeco, no sasvim prijatan: uz As Time Goes By prikazuju nam fotografije umetničkih radova Peđe Neškovića (po ličnom izboru, za zvezdu večeri), još jednog poznatog beogradskog prijatelja Arsena Dedića. Potom se atmosfera ponovo zgušnjava, ide crno/beli video Amigo (s novog albuma Na zlu putu 2004, Croatia) i drugi sat neprikosnoveno pripada čoveku koji je još 1962. nastupao na toj bini, kao član vokalne grupe Melos iz Zagreba.

Crnim sjajem može sjati...

Arsen je u dobroj formi, naročito posle par teških operacija, verno ga služe i glas i humor. Za velike bukete zahvaljuje objašnjavajući nam od koga su – jedan od Đorđa Marjanovića koji je trenutno u Moskvi, a najveći od Z. Čolića (Otkud mu samo tolikinovci, kad je tako propao...). Evergreen Kuća pored mora i skriveni klasici kao Sve tevodilo k menii Od kako te ne volim povezuju se kratkim najavama i asocijacijama starog kozera, briljantnom ironijom i britkim opaskama na temu Uredno stariti.

Kroz glavninu repertoara Dedić – kako je navikao – ima samo plemenitu klavirsku pratnju, sad je to ponovo prapijanist Branko Bulić koji je na istom mestu radio još '59. za popularni, takođe zagrebački kvartet 4M. Gospo'n Bula se pojavio takoreći nepromenjen, pojačan samo elegantnim štapom za šetnju, koji je okačio o glasovir. Besprekorno odmenjuje čak i tipično gitarsku potku za Okus soli, jednu od najputenijih pesama s naših obala (autor Gino Paoli), a instrumentalnom obradom pozdraviće drugog Arsenovog prekojadranskog kamarata, Sergio Endriga.

Tvoje nježne godine podseća da su Apocalypso Rundek, pa i Šerbedžija jedini domaći koji se Dediću približavaju. Gotovo niko drugi uostalom nema ni osnova. Filmični Moderato Cantabile, ta pop-varijacija Ane Karenjine nemilosrdno tumba osećanja, kao i zlokobna a lepa Ni ti, ni ja. Opake su Stara pjesma (Da muž te vara/to sumoje želje) i manje poznata Zaboravlja se, a u dugo odlaganom ponovnom susretu postaje jasno da Arsen zrači onom neodoljivom gravitacijom crne rupe ka kojoj sve brže streme celi naši emotivni životi. To smo u novijoj istoriji muzike iskusili od Johnnyja Casha... ali Arsen ima i Gabi i unuku Lu da ga paze i da im što duže traje.

Matija će preuzeti dirke da obogati nekoliko tačaka kao Razgovor s konobarom, tata/deda Dedić i sam će sesti za klavir da odgovori na beskonačne pristojno dobacivane zahtevnosti (Sandra, Milena... Nastupamo iz donešenog materijala), potom duhovito parodirati Sweet Fifties (socreal-šlager Morem plovi bijela lađa) a negde između uz matricu otpevati novu Odgojile su me gore.Arsen i dalje bez problema vlada pozornicom, tu je prirodno za razliku od mnogog kantautora i doza kabarea uopšte mu nije strana (Kulture neće biti; Teško mi je zaboravit sebe...). To je prava protivteža romantici i patetici koje su mu takođe izvorne, ali ni trenutka nije preterivao; čak je zaobišao neke od najtežih pesama a za niz prijatelja pri pominjanju samo Nije među nama.

Život na kredu

Pred kraj dvočasovnog programa, uzdanica i domaćica koncerta Gabi se vraća: Vino i gitare (Arsenovi stihovi!) davno je postala nezvanična himna beogradske boemije, a slede dueti - Ujevićev Odlazak s jednim od najsetnijih refrena (Tamo, tamo da putujem...), i Bit ćeš uvijek moja sa šaljivim nadmetanjem na kraju. Dedić potpuno sam izvodi Tko stoji iza mene, a tačku udara video (s arhivskim prizorima njegove karijere) Život se troši kao kreda s albuma Kinoteka (2002, Cantus - RTV BK Telecom). Jednokratni bis, sasvim odmereno, bez obzira na česte ovacije tokom večeri; svi razumeju i polako izlaze.

Dva dana kasnije, teško poverovati, ali još bolji koncert! Manje tehnike i protokola, gosti opušteniji, u publici više umetničkog i estradnog sveta njihovih generacija. Neka plavuša, utegnuta za nijansu više no što priliči njenim najboljim godinama, istrčava da preda buket Arsenu, zagrle se a on je slobodnom rukom primi za guzu; i to mu prolazi, bez uvrede te na prostodušno veselje svih.

Video: 12.maj 2005. - Koncert Arsen Dedić - Dom sindikata 1 12.maj 2005. - Koncert Arsen Dedić - Dom sindikata 2 12.maj 2005. - Koncert Arsen Dedić - Dom sindikata 3

Pravo otkrovenje ovih večeri, Gabrijela Novak-Dedić iznova zadivljuje, i kao i povodom njenog odličnog povratničkog albuma Pjesma je moj život (2002, Aquarius) mahom s Arsenovim pesmama u sinovljevim jazzy-aranžmanima, moramo se zapitati zašto u Beogradu/Srbiji odavno nemamo takve pevačice, ili – zašto npr. Nada Knežević nije mogla da napravi takvu karijeru? Jedna od ključnih grešaka, neizbežno, jeste odricanje (od) takvih autora...Kad nam Gabi nežno objasni Starost nije poraz/ako smo u njoj Ti i ja svima lakne.

Pozivajući se na svoje brojne uspehe/nagrade i na Beogradskom proleću (u raznim ulogama), Arsen Ne plači (koka moja...) upućuje Biseri Veletanlić koja je to izvela na festivalu. Iz iste lože mlade glumice i pevačice skandiraće Bravo! Gabi Novak, stari džezeri i drugi muškarci pevaće s njima, i uopšte – kako se to lepo kaže – nikom oči nisu ostale suve. A kako su tek srca puna!

Najnoviji tekstovi