popboks  Film   | 25.05.2005. 

NEBESKO KRALJEVSTVO (KINGDOM OF HEAVEN) – Ridley Scott

Sveti grad i “Sveta šuma“

Ne dajte da vas zavara programski govor pred odsudnu bitku. Čuli smo sve to već u Hrabrom srcu , gde zvuči mnogo primerenije vremenu, a samim tim i ubedljivije.

Miloš Cvetković

scenario: William Monahan
uloge: Orlando Bloom, Jeremy Irons, Liam Neeson, Eva Green, Marton Csokas, Brendan Gleeson, David Thewlis, Alexander Siddig, Ghassan Massound, Edward Norton
producenti: Ridley Scott
žanr: drama/ratni
trajanje: 145 min.
proizvodnja: SAD, 2005.
svetska premijera: 2. maj 2005.
zvanični web: http://www.kingdomofheavenmovie.com/

Da li jedan od najkrvavijih sukoba u istoriji civilizacije može da posluži kao povod za priču o toleranciji? Ma kako to pitanje zvučalo isprva bizarno treba se samo setiti ponajboljih (anti)ratnih filmova kao što su: Cubricove Staze slave (o najsurovijem ratu prošloga veka) ili Apokalipse sada Francisa Coppole (strah, paranoja i ludilo u Vijetnamu). Međutim, postoji razlika između bavljenja ljudima kao filmskim (i tim ništa manje životnim) karakterima, i bavljenja istorijom sâmom, gde autorska sloboda ostavlja mnogo veće nedoumice, kako estetske tako i etičke.

Problem sa filmom Nebesko kraljevstvo nije toliko u tome što pokušava da aktuelizuje Krstaške ratove u svetlu večito aktuelnih sukoba oko Svetog grada. Problem je u tome što pritom želi da ugodi pomalo svima, a na kraju zapravo nikome, istovremeno bivajući preoprezan i nedorečen, ali i otvoreno propovednički.

Razlozi reditelja Ridleya Scotta da se ponovo maši istorije sigurno da leže u uspehu filma Gladijatorod pre pet godina. Uspeh se, pored velike zarade, pohvalnih kritika i nagrada, sastojao u tome da je Scott pronašao modus u kome bavljenje istorijom ima legitimni filmski osnov, i ne izgleda kao filmski prepričana (prekrojena) lekcija iz istorije. Međutim, svojevrsni neuspeh je izostajanje Oskara za režiju koji je te godine otišao u ruke precenjenog Stevena Soderbergha. Nebesko kraljevstvo je zato bila idealna prilika za ponavljanje uspeha Gladijatora , a ni eventualni Oskar za režiju ne bio zgoreg.

Prilika je propuštena, uprkos ironiji da je režija upravo ono što u ovom filmu najbolje funkcioniše i na momente ga izvlači iz ponora politički korektne osrednjosti i dramaturške nedorečenosti. Paralele sa Gladijatorom nameću se same od sebe, ali i bez poređenja sa pomenutim filmom, Nebesko kraljevstvo ne uspeva da se održi, a promena recepta tj. pokušaj da se na ravnopravnim osnovama sjedine intimna drama junaka sa intrigantnim istorijskim okolnostima pokazala se kao prevelik zalogaj, čak i za tako iskusnog autora.

Orlando Bloom (da li su producenti gledali Petersenovu Troju ?) u glavnoj roli, nasuprot kome su kao vidni kontrast znatno ubedljiviji, i kao likovi, interesantniji: Edward Norton (Kralj Baldwin), Liam Neeson (Lord Godfrey), Jeremy Irons (Tiberias), ili Ghassan Massound (Saladin), nimalo ne pomaže u Scottovoj nameri za ponovnim kazivanjem epske pripovesti iz ugla običnog čoveka u neobičnim okolnostima. I dok je Maksimus vojskovođa koji postaje rob, ovde je Balian kovač koji postaje predvodnik odbrane Jerusalima, i junak antiklimaktične pirove pobede. Prava transformacija ovde ne postoji, osim na papiru, te krivac i nije isključivo Bloom, već ponajviše scenarista Monahan koji Baliana – otpadnika u potrazi za iskupljenjem, proizvodi u Baliana – borca za ljudska prava, bez jasnog uvida kako je do promene došlo, i u čemu je uopšte suštinska razlika. Prekrajanja istorije više su na nivou dramaturških detalja koji bodu oči svojim nespretnim uklapanjem u veliku sliku (npr. očito iskonstruisana ljubavna priča), ali onaj ko od filma očekuje tu vrstu doslednosti bolje da u startu odustane.

Neka mnogo ozbiljnija pitanja kao što su: tanka linija između vere i fanatizma, individualizma i odanosti zemlji (Kralju, narodu, Bogu, idealu...), kulturološke razlike, zaslepljenost vlašću – univerzalnim pokretačem na krvoproliće, bivaju tek dotaknuta, i to najviše kroz postupke sporednih junaka, poput dvojice velikih vladara i vojskovođa: Kralja Baldwina i Saladina, dok je Balian tu samo posmatrač, neko ko će na kraju da uradi pravu stvar, bez mnogo svesti o tome zašto i u čije ime to čini. Ne dajte da vas zavara programski govor pred odsudnu bitku. Čuli smo sve to već u Gisonovom Hrabrom srcu , gde zvuči mnogo primerenije vremenu, a samim tim i ubedljivije.

Ridley Scott je uprkos svemu bio logičan izbor za reditelja sage o Svetim ratnicima . Ipak je on jedan od retkih autora koji uspeva da prevuče film preko linije gledljivosti, ma kakav predložak da je pred njim. Nažalost, to nije bilo dovoljno, a jedan drugi Evropljanin, i ništa manje umešni zanatlija dugo je godina sanjao o svom pohodu na Jerusalim. Posle Nebeskog kraljevstva ostaje neprežaljena činjenica da su Krstaši Paula Verhoevena zauvek ostali samo mrtvo slovo na papiru.

Najnoviji tekstovi