popboks  Film   | 03.05.2006. 

HOSTEL – Eli Roth

Film strave i društvenog užasa

Kao i Saw Australijanaca Wana i Whanella, i film Hostel filmskog entuzijaste i sakupljača Tesla-trivie Elia Rotha za početak ima problem u tome što nije horor

Pavle Simjanović

Scenario: Eli Roth
Uloge: Jay Hernandez, Derek Richardson, Eythor Gudjonsson, Barbara Nedeljakova, Jan Vlasak, Jana Kaderabkova, Jennifer Lim, Rick Hoffman, Petr Janis
Producenti: Chris Briggs, Mike Fleiss, Eli Roth
Izvršni producenti: Scott Spiegel, Quentin Tarantino, Boaz Yakin
Žanr: horor
Trajanje: 95 min.
Proizvodnja: SAD, 2005.
Web: www.hostelfilm.com

Roth u prvoj polovini filma žanrovski luta praveći predugačak i relativno smislen komentar zapadnjačkih dvadesetogodišnjaka koji troše svoje vreme uslovne slobode od odrastanja na potpuno pogrešno istraživanje sveta koje se svodi na traganje za seksualno oslobođenim ženama. Potraga ih odvodi u slovačku provincijalnu varoš gde neko otima njihov soj u cilju zadovoljavanja svojih sadističko-patoloških potreba.

U drugoj polovini film se pretvara u triler sa nekih pola sata raznih potera, dok našeg junaka hvataju zlikovci, on beži, spasava devojku, sveti im se... Prilično aljkavo što se zanatsko-žanrovske strane tiče. Od Rotha se možda nije više moglo ni očekivati s obzirom na njegov prvenac Cabin Fever koji sa hororom potencijalno komunicira jedino kao nastavljač niza Fearless Vampire Killers – Evil Dead – Braindead, ali opet nekako nenamerno. Nije ni toliko loš pravi horor da bi bio zabavan trash, nije ni dovoljno organizovana eklektična postmodernistička zabava da bi se uopšte navodio u istoj rečenici sa Raimijevim malim remek-delom.

Sa druge strane, Hostel nudi materijal za raspravu o retardiranoj konzumentskoj kulturi novog milenijuma, podjednako u obe svoje polovine. Na psihološki sličan način naši junaci konzumiraju istočno-evropske prostitutke, sve vreme tražeći više, tražeći žene koje ne naplaćuju svoje usluge, tražeći bolje ribe. Ubice konzumiraju naše junake, tražeći sve veći oblik nasilja nad telom i dušom, stigavši do te tačke možda i sami počevši od običnog seksa sa prostitutkama. U oba slučaja radi se o uzimanju da bi se zadovoljili osnovni porivi i popunila ogromna unutrašnja praznina.

Što se tiče nekih indicija američkog straha od nepoznate Evrope tiče, one postoje ali nisu dominantne. Osim dva Amerikanca, naši junaci su i Islanđanin, Japanci... Ubice su svih nacionalnosti, uz jednog Amerikanca koji na kraju i ispriča njihovu filozofiju. U jednoj sceni filma, glavni junak preživi isključivo zahvaljujući poznavanju stranog jezika, što su sve elementi koji izjednačavaju tu agorafobičnu crtu koju film svakako poseduje.

Na kraju dolazimo do problema Saw/Hostel grane novog američkog horora koja od Argenta kao jednog od svojih uzora preuzima eksplicitno nasilje i za žanr opterećujuće trilerske mehanizme fabule, bez njegove nadograđujuće stilizacije, a od Japanaca (u filmu se u jednoj efektnoj epizodi pojavljuje Takashi Miike) neprezanje od cenzure/izbegavanje samocenzure.

Emociju straha zamenilo je jednostavno izazivanje gađenja, a na američki horor koji nas plaši nepoznatim, neobjašnjivim. Plašenje pogrešnim u ovoj generaciji autora još uvek se čeka.

Najnoviji tekstovi