popboks  Albumi   | 09.10.2006. 

DIREKTORI

Ua, Direktori!

Otporno na kritiku, otporno na metke. Album koji je i kritika i metak. I zato ima svoju svrhu, smisao, breme. Obratite katkad pažnju na Direktore. I shvatite, između redova, da ipak nije sve tako crno kao što se možda čini

Igor Čoko

Glasno, jasno i bez dlake na jeziku, a opet dovoljno intrigantno da ne zvuči kao jeftini politički pamflet, beogradski Direktori još su jednom srpskoj realnosti pokazali srednji prst. Njihov manir, lišen svake blaziranosti i patetike, zapravo pre deluje kao oštar start đonom martinke, manir koji se po pravilu izbegava, ali koji je u njihovoj viziji kritike često i jedina efektna mera.

Srbija međ’ šljivama i njivama, kako Direktori opisuju svoje rodno parče tla, daleko je od idealnog mesta za život. Mogućnosti su u takvom okruženju limitirane: može se popiti bedak, otići u dekadenciju ili nastaviti borbu sa vetrenjačama, pa kud puklo da puklo. Ovu poslednju opciju Direktori iskusno praktikuju još od početka 90-ih, dižući glas protiv umirućeg komunizma, nastavljajući potom sa prozivanjem naslednika komunista, sve do prsta u oko i naslednicima njihovih naslednika.

Gotovo svaku političku opciju koja je u međuvremenu protutnjala ovim prostorima – a svaka je u suštini ostala ista - Direktori su adekvatno zvučno počastili na svoj specifičan način. Kao iskusne bukadžije, ulični kritičari i hroničari, oni ostaju u tom haosu nepromenjeni, prateći svoj pravolinijski stav od kog ne odstupaju ni po koju cenu. To ih je ustoličilo u rang veterana uličnih boraca, čija se reč ipak poštuje. Ne morate da ih volite, niti da se slažete s njima, ali ih poslušajte s vremena na vreme, bez muzičkih ili ličnih predrasuda. Ima tu trenutaka samoidentifikacije kojih masa često ni sama nije svesna. Dok ih ne čuje iz drugog izvora. Direktori su neretko karika koja vam nedostaje da bi pravilno redefinisali situaciju oko sebe i u sebi.

Tokom proteklih godina bilo je sijaset pokušaja da se prosečan stanovnik Srbije na suptilniji, elokventniji način izbori sa istinom. Ali, problem je u tome što na ovim prostorima očito samo snaga klade valja. Stoga su takvi pokušaji ostajali tek kao dobro zamišljene ideje, manje više posustale na prvom većem iskušenju. Što se ne može reći za Direktore. Gađajući reskim punkerskim rifom istinu tamo gde je najtanja, u samu njenu srž, drsko ali ne i prostački, Direktori uspevaju u svojoj nameri - da ostanu na nogama, da prkose i dalje. Sa visoko uzdignutim srednjim prstom i flajkom zidarskog u drugoj ruci.

Negde sam pročitao prozivku koja Direktore karakteriše kao, doslovno rečeno, sirove uličare. Ti su "sirovi uličari", baj d vej, manje-više akademski građani, porodični ljudi. Razlikuju se od blazirane elite po tome što ne pristaju na lažni sjaj. Što su ostali verni svom stavu. Što su ostali prirodni.

Što su poput Mikija, legende iz Kupinova, beskompromisni. Što je, složićete se, danas ipak retkost. I zato su njihovi albumi korak ispred ostale punkerske buke.

Najnoviji tekstovi