popboks  Film   | 21.10.2007. 

PROMENI ME – Milan Karadžić

Uz najjaču anesteziju, moliću lepo!

Željko Mitrović ima potrebu da se etablira i kao filmski producent. Promeni me je njegov treći pokušaj u tom sasvim legitimnom naumu. Ako se pomerimo od namera i potreba ka planu realizacije, pred nama će se naći tužna istina da je i ovaj pokušaj zapravo udarac daleko od gola

Zoran Janković

Scenario: Stevan Koprivica
Uloge: Milutin – Mima Karadžić, Neda Arnerić, Ivana Popović, Andrija Milošević...
Žanr: komedija
Zemlja: Srbija, 2007.
Trajanje: 90 minuta

Promeni me ima nešto zajedničko s prethodnicima snimljenim u Pinkovoj produkciji. I ovog puta čak i najbenevolentniji gledalac teško da će steći utisak da zbilja gleda – film.! Dok je Mi nismo anđeli 2 bio izmutirana product placement ekstravaganca, a Anđeli 3 nevešta, hipertrofirana studentska vežba promovisana u celovečernji film koji veruje da se larmom i obiljem vizuelnih provokacija da zabašuriti suštinska praznina, Promeni me, najslabiji i najneintrigantniji od njih, zapravo izgleda kao loše sažeta TV serija.

Sve i da se uzme u obzir gorepomenuta goruća težnja Željka Mitrovića, ostaje enigma kako je ovako jalov, mršav i nesuvisao koncept prošao filtere čak i Pink produkcije.

Ne bi bio problem da je Promeni me, još jedan proizvod manufakture Karadžić & Koprivica, samo loš srpski film; kompletisti, mazohisti, zlosrećni recenzenti i sve malobrojniji posetioci bioskopa svačega su se nagledali samo u ovom milenijumu. Ipak, nesrećnim promašajima poput Žurke, Aporije, Krojačeve tajne... treba odati priznanje jer su hrabro poginuli u letu ka arthouse uzorima iz belog sveta. A Promeni me, ta nevešta i neduhovita komedija naravi o zubaru koga u nekoliko dana prodrma kriza srednjih godina, predstavlja knjiški primer fuzije autorske nemoći i stvaralačkog kukavičluka najgore vrste.

Ovaj film bi da bude dosta toga, ali pri tom autori nemaju ideju kako da dođu do željenog cilja – lokalne, manje-više gradske romantične komedije – te se obilato služe prečicama i (pogrešno shvaćenim i odabranim) pozajmicama i referencama. Koprivica i Karadžić prvu mustru uzimaju od scenariste Predraga Perišića(Rad na određeno vreme – 1980, Moj tata na određeno vreme – ’82, možda najuspeliji Nije lako sa muškarcima – ’85 i Razvod na određeno vreme – ’85), koji je istrajno pokušavao i povremeno uspevao da urbanizuje, pripitomi i preoblikuje socrealistički jad i preovlađujuću zlovolju pokojne nam domovine.

Druga stanica im je, baš kao što se i očekivalo, bio neizbežni Siniša Pavić, odnosno njegova potreba da sve likove obuhvati jedinstvenom mrežom. Na to su nadogradili ekstremno romantizovanje tranzicione srpske stvarnosti na način viđen u Jeleni BK televizije i/ili Lisicama Gorčina Stojanovića, gde su ama baš svi junaci skućeni i ekonomski relaksirani, žive brzo i hrane se lako, i samo im ostaje da se priključe ljubavnoj vrtešci (motivu preuzetom od Jane Austen, recimo) i zarone u čarobni svet telesnih avantura.

Milutin Mima Karadžić – potrošeno, umorno i ne baš šarmantno lice svih Pink produkcija poslednjih godina – ovde tumači beogradskog zubara (crnogorskog porekla i kolebljive (ij)ekavice), koji, iniciran švalerskim i brakorazvodnim turbulencijama u životima svojih prijatelja, započinje aferu sa dosta mlađom pacijentkinjom. Prostorno-vremenski okviri nisu mnogo privlačili pažnju vodećeg autorskog tandema, tako da, čini se, u samo tri-četiri dana narečeni zubar uspeva da se zaljubi, provede nekoliko ludih noći s ljubavnicom, operiše uši... i ode na krstarenje sa suprugom.

U pitanju je Neda Arnerić, čija se uloga supruge ovde svodi na uzdisanje i insistiranje da se putuje preko Jolly Toursa (uključena je i scena bukiranja aranžmana u toj agenciji, što je jedan od najjadnijih primera plasiranja proizvoda i usluga sponzora u ne baš diskretnoj konkurenciji srpskog filma i televizije).

Scenario je prepun opštih mesta, ziheraškog lobovanja (svi likovi su povezani i vazda spremni na vickast odgovor i domišljatu repliku), tekst vrca od prostačkih (pri tom i autocenzurisanih) kvaziduhovitosti, koje u gledaocu mogu da pobude samo stid. Na primer, stomatologov asistent MiriBanjac, prekaljenoj komunistkinji, ubrizgava injekciju za smirenje, upozorivši je da će ubrzo da „kulira“, na šta mu ponižena gospođa odgovora „ej, kuliram“ s potisnutim ali čujnim „a“ između. Takođe, u nekoliko scena dolazi do gay štimunga između inače pastuvno postavljenih muških likova.

Da stvar bude gora, sve te spore, izlišne, neduhovite, ekstremno dijaloške scene, koje bez ikakve kauzalne kopče sustižu jedna drugu, usnimljene su kao da je reč o brzo proizvedenom TV skeču, viđenom za munjevitu konzumaciju i još brži zaborav.

Nedostatak hrabrosti seže i do manje važnih segmenata, te u scenama u kojima bi publika iz regiona trebalo da gvirne u ludi ritam beogradskih noći, autori nemaju petlju da sliku pokriju adekvatnim zvucima turbo-folka nego  se cupka, u umerenom i orkestriranom dertu, s rukama iznad glave i drhturavim zadnjicama uz nešto prizorniju Tijanu Dapčević.

Iako je reč o ostvarenju tipičnom za noviju srpsku quicky produkciju i  nepotrebnom i ponižavajućem gledalačkom iskustvu, i delu nastalom iz  dubokog ubeđenja da je ovdašnja publika toliko nazadovala da će progutati bilo što ćirilično a što izgleda kao film, kao olakšavajuće okolnosti mogu mu se uzeti to što je u potpunosti lišen svakog zamarajućeg ideološkog angažmana i što barem pokušava da srpsku komediju okrene u pravcu gradskog miljea. U mnogo čemu je Promeni me omanuo i popunjavanje novogodišnjeg programa Televizije Pink i ubrzana kiosk-DVD premijera će ga svesti na pravu meru.

Najnoviji tekstovi